Сваки народ света одликује његова вера, језик и писмо. Да би разумели један народ морамо се дотаћи његових корена који највише леже у његовој древној религији. Богови су за ове народе одражавали оно свето, сто ће рећи суштинско, недодирљиво. Постојали су више у срцима него у стварности. Неопозиво су, изражавали свакодневне потребе, жеље, тежње људи, али и оно што их је уздизало изнад обичности судбине.

Словени представљају велику групу индоевропске заједнице народа. Као и многи други индоевропски народи и Словени су сматрали како је цели свет садржан у дрвету живота.

Оно сто повезује све сфере постојања, свет богова са светом људи. Дрветом живота сматрали су Храст и оно по митологији повезује три сфере постојања, три свефре које чине универзум: Јав, Прав и Нав. Јав је материјални свет и тесно је повезан са Навом(духовним светом), јер они заједно имају исто исходиште. Прав обухвата и једно и друго јер оно представља закон по коме је све уређено и који долази од Сварога, врховног бога. Богови обитавају како у Наву тако и у Јаву. Нав чине Сварга (небо) И душе умрлих (звезде). Сварга чини сам врх дрвета И на њему столује Сварог, у својој дворани која се зове Ириј. У деблу дрвета који цини Јав налази се материјални, свет живих бића, док у корену подземљу живе ‘мрачни’ богови. Једно овакво приказивање Словенске митологије данас је олакшано заслугом бројне литературе која се бави старословенском вером. Но треба бити обазрив, првенствено из разлога што је прошлост словенских народа јако тешко поље истраживања. Највише због тога што је доста тога уништено и мало је поузданих извора. Но оно битно је сачувао народ, кроз своје усмено предање и обичаје који су и дан данас присутни.
Без обзира на Сварогову улогу као врховног бога, какву му данас преписује литература, разни други богови су се славили као врховни. Словене можемо поделити на Јужне, Источне и Балтичке. Свака ова подела има и своје карактеристике. У зависности на којим се пределима вера развијала тако је и за врховног бога узето оно што том подневљу приличи. Код Балтичких словена Световид, Бог рата, је сматран за врховног Бога, код Источних словена ту улогу је преузео Перун Бог грома, док код јужних то био Дабог. Како су све старе религије повезане са природом и њеним појавама тако И многобројна друга божанства су имају своје улоге. Мокош, поред тога што је Сварогова жена она је и богиња судбине. Симаргл, Бог огњишта, ватре и духа предака. Весна је богиња пролећа, Морана богиња смрти и зиме. Велес бог стоке И сточарства. Стрибог, бог ветра и многи други.
Многи ову стару религију сврставају под један термин ‘’паганизам’’ и означавају је као нешто примитивно и као нешто што је прошлост, не схватајући да сви ови богови и дан данас живе кроз обичаје и народну књижевност словенских народа. Јер по доласку хришћанства тешко је било одвојити све ове народе од њихове родне вере и како би је сачували они су јој дали нова хришћанска имена док су им функције остале исте а у литератури они су попримали многобројна имена историјских личности чија историја није била битна већ је то био начин да се кроз њих све сачува. Тако је Марко Краљевић са једне историјске стране турски вазал а са друге персонификација Перуна, бога грома. Наши обичаји везани за народна кола, везани за фарбање јаја уочи Божића, паљење бадњака такође су везани за нашу старословенску религију. Крсне славе које славимо такође датирају из старих времена, ми данас славимо свеце али иза њихових имена крију се стари богови И њихове функције. Например Свети Илија Громовник или некада Перун, Световид или Свети Вид, Велес или Свети Василије, Мокош или Света Петка, Геровит или Свети Георије, Дажбог или Свети Сава и други.

Нажалост због недовољне информисаности људима је све ово страно и многима неприхватљиво. Но Хераклитов цитатат овде је добродошао ‘’Очи и уши су људима лажни сведоци ако су им душе варварске’’. Реч варварин овде је погрешно поистоветити са вандалом, јер зна се ко су били прави вандали и ко је рушио и палио све што му се нашло на путу! Но овим народима можеш спалити и храм, уништити и идоле, натерати их на свакојаке муке али оно што је дубоко у њима, оно што им је дато са рођењем и оно што су им преци оставили никад се неће моћи искоренити и увек ће бити ту, можда не присутно за очи и уши свакога али присутно у свачијој души.