Лирски записи

Бели Србин Хиперборејац умире усправно.

Он се целога живота припрема за смрт; он целога живота развија уметност и поетику умирања.

Само онај ко се целога живота припрема за смрт, само онај ко упоредо развија уметност и поетику умирања – живи живот са Смислом.

Упамтите: само онај ко је у свом најдубљем унутарњем бићу и суштаству помирио живот и смрт – живи живот са Смислом, са највишим Смислом који није од овога света.

Не може се живети живот са Смислом, ако је човек у вечитом страху од смрти.

Не може се бити цео, потпун и испуњен човек, ако се живи живот у вечитом страху од смрти.

Страх од смрти чини човека млаким, млитавим, јадним и бедним.

Он може да заврши највише школе овога света, он може да поседује многа знања и сазнања овога света, он може да познаје многа умећа, вештине и уметности, али, ако у свом срцу није помирио живот и смрт – он је нико и ништа!

Бели Србин Хиперборејац јесте ратник Духа и Светлости, ратник Духа и Светлости који живи усправно и умире усправно.

Ја се од ране младости припремам за смрт.

Био сам чудак за све у окружењу, када сам им, на питање шта чиним и радим, одговарао да се припремам за смрт.

Нису ме разумели онда, не разумеју ме ни данас.

Још сам као дете осећао, да живот и смрт корачају упоредо са мном.

Куд год кренуо, прате ме, сустопице, живот и смрт.

Тада сам, не знам како – некако из најдубљег унутарњег, и изненада – одлучио да проучавам, истражујем, испитујем и уважавам смрт.

Много година доцније открио сам, да сви Хиперборејци, да сви Аријевци, да сви Бели Срби живе усправно и умиру усправно.

Да се по томе, управо по томе, разликују од свих иних раса и народа.

Сви атлантистички народи, за разлику од Хиперборејаца и Аријеваца, живе кукавички и умиру кукавички.

Они никада и не живе живот са Смислом, они уопште и не живе.

Они само умишљају да живе.

Јер ако живот нема Смисла, онда то и није никакав живот!

А Смисао се открива и налази тек онда, када у свом најдубљем унутарњем бићу помиримо живот и смрт.

У последње време позивају ме разни пријатељи на разне стране, да будем гост у њиховом дому, гост на њиховј родној груди, гост у њиховом граду.

Ја им пријатељски одговарам, да више никуда не путујем, јер је прошло време мојега путовања по овоме свету опсена и омаја.

У младости сам вазда путовао; у младости сам много лутао – од града до града, од земље до земље – у потрази за нечим (не знам чим!) што никада нисам нашао у овоме свету, јер никада ништа битно и није постојало у свету.

Све што сам некада тражио у спољноме свету – нашао сам у своме срцу, нашао сам у својој души!

Пријатељима који ме позивају у госте, одговарам: ја више никога не пратим у спољноме свету, ја више ни сам ким не корачам упоредо широким царским путима.

На село се вратих, да бих био ближи гробљу својих предака.

А гробови мојих предака расејани су по многим земљама, по многим горама и врлетима, по многим брдима, чукама и пропланцима, по многим долинама и равницама.

Од Невесиња, Требиња, Дурмитора, Никшића, Колашина, Златибора, Ариља, Јавора па, ево, све до Великог Гаја у Банату, гле !свуда су гробови мојих дичних предака.

Моји најближи преци, отац и мајка, сахрањени су овде, на сеоском гробљу.

Соба, из које вам сада пишем, удаљена је на свега петсто метара од гробља.

Близина гробља опомиње ме, и подсећа, у сваком трену, да будно и свесно живим сваки тренутак, само овај тренутак вечности!

Живим тако као да ми је сваки дан последњи дан, као да ми је сваки тренутак последњи тренутак у овоме свету.

Желим да се будан и освешћен сретнем лицем у лице са смрћу.

Да будан и освешћен прођем кроз двери смрти, те да избијем на Пропланак Светлости, и уђем у Звездана Пространства Вечнога Живота.

А то и јесте живот са Смислом, са највишим Смислом који није од овога света.

 

(Свети вилин-гај, 20. липња 7523. године)