Посадо где си, да ли се окупљаш
да запловимо у сусрет побуни
на броду нашем који сидро немато
тешко бреме које на дно вуче
и громки повик у мук закопава
Оставимо га у леденој луци
да труне вечно у сенци бедема
без сунца које не може да продре
у амбис мрачни пун страве и беса
из кога шишти ветар отровани
да младице нам нејаке угуши
Ту гнездо свија неправда и злоба
ту снова нема који на пут маме
кроз плави бескрај који је пред нама
где мрав израста у моћнога дива
да снове своје претвори у јаву
Један ударац обара превару
један ударац убија утвару
Посадо где си, да ли се окупљаш
За лет, за лет, не за полет само.

(Татјана Кришков: Стварање Света)