Лирски записи из Акаше

01

Сета ме прати од када знам за себе.

Сета је мој верни животни сапутник.

Када сам радостан, у исти мах сам и сетан; када сам сетан, у исти мах сам и радостан.

Никада у мене није ни чиста радост ни чиста сета, него су некако помешане као чаша меда и чаша жучи.

Срео сам човека који је истовремено певао и плакао.

Није знао ни зашто пева ни зашто плаче.

Такви смо ми, Срби – ми, Срби Бели Вилењаци.

Само ми на гробљу знамо запевати, и на свадби заплакати.

Наравно, ми никада не можемо бити Немци, како то прижељкују неки наши инфантилни политичари, атлантистички корисни идиоти!

Ми смо Срби, ми смо Хиперборејци, ми смо Раса.

Скоро негде, рече ми један стари Банаћанин:

Не дај ми, Боже, да личим на Швабе!

Та, боље је да се убијем, него на њих да личим!

То је србско размишљање, то је србски поглед на свет.

Упознао сам Немце, давно.

Боравио сам, и радио, у Немачкој када сам имао двадесетак лета.

Ни по чему они нису бољи од нас.

Штавише, ми смо бољи од њих, по свему.

Бистрији смо, паметнији, маштовитији, креативнији па – и вреднији!

02

Још један од наших верних животних сапутника јесте и старење.

Сви ми старимо, свеједно да ли имамо двадесет или шездесет година.

Старимо од рођења, од доласка на свет.

Ми се радујемо одрастању новорођеног детета, а у ствари, радујемо се његовом старењу!

Старење је истовремено и зревање.

Како старимо, тако и зревамо.

Да не старимо, не бисмо ни имали многа сушта, суштаствена и драгоцена – овострана и онострана –  животна искуства.

Али, у нама се упоредо одвијају два животна тока, два животна процеса.

Један део нашег бића стари, док један други – а битнији – део нашег бића уопште не стари.

Један део нашег бића путује ка прошлости, док други део хита према будућности.

Нису све ствари пролазне, већ постоје и непролазне ствари, како у нама тако и око нас.

У исти мах смо и смртни и бесмртни; у исти мах се и мењамо и не мењамо.

Моје физичко тело стари, али моја унутарња, душевна и духовна, тела уопште не старе.

Сневам и маштам онако како сам сневао и маштао са седам година.

Можда сам данас још већи сневач, још већи занесењак, него што сам онда бивао!

Сећам се свог оца, горштака и ратника, који је мене једном приликом скоро љутито упитао:

Докле ћеш ти да машташ и сањариш?

Док сам жив! – одговорио сам самоуверено и гордо.

Од тада ме отац никада више ни за шта није питао.

Гледао је на мене као на некога ко је раван њему: ко има свој став, своје мишљење, свој поглед на свет.

Видео је да сам својеглав и тврдоглав, те да је њему, старом војнику и ратнику, паметније да не води рат са својим сином.

03

Док сам јутрос седео испод моћног и разгранатог ораха у врту за тиховање, утонувши у сневање и маштање, изненада је, на стотину корака од мене, слетела огромна и снажна рода.

Одавно нисам видео тако лепу, тако моћну и снажну роду, чији је распон крила, можда, близу два метра!

И, прва помисао, која је прошла кроза ме, гласи овако:

У овоме ће се селу ове године рађати здрава и лепа деца!

Јер, Рода је наша Прамајка.

Она је Богиња плодности и зачећа.

Она је повезана са Родом, са Космосом, са Васељеном, са Боговима.

Рода и Род – то су истоветне, истозначне речи.