Никада тако дуго, као ове ноћи, нисам зурио у пун Месец.

Седео сам испод ораха, у ставу за дубоко тиховање, и часима зурио у пун Месец, плаветан и плаветно-зелен, док је са Карпата, преко Вршачког горја, дувао снажан а умилан и дивотан ветар.

Зурио сам у плаветно-зеленкаст пун Месец, осећајући његова чудесна животна дејства и упијајући његове исцељујуће енергије што се разливаху прозрачним небом, сливајући се низ сенке крошања и дрвета на обасјане и светлеће тајинствене пределе у тишинама и дубинама несагледних поља, у белој ноћи пунога плаветно-зеленкастог Месеца.

Зурећи у плаветно-зеленкаст пун Месец, и сам сам, на тренутке, бивао Месец што плови и броди бледо-разјасним небом понад несагледне утихнуле равнице којом дувају силни, разбарушени и разиграни ветри, са далеких Карпата преко Вршачког горја.

 

(У позно доба ноћи, на Перунов дан, 7523. године)