Лирски записи из Акаше

Пита ме једна Бела Вила ( а све расне Беле Србкиње за мене су Беле Виле или Беле Богиње), зашто ја, у својим песма и својим лирским записима, кажем да су све љубави болне, да нема љубави без бола, кад нам је Бог дао да уживамо у љубави, да осећамо радост и блаженство док љубимо!

Оно што нисам успео да јој одговорим писмом, то ћу јој рећи, сада, кроз лирске записе, јер, мени Песнику Вилењаку, све је много лакше преточити у песму и лирику, него ли у обично (прозно и прозоморно)  писмо.

Све велике љубави су болне.

Болне, а дивотне!

Љубавне боли и дивота иду упоредо, иду руку под руку.

Не само да је болна љубав према жени ( а то се, такође, односи и на жене!), већ је и љубав према Богу болна, болна а дивотна!

Ни Бог се не може љубити без боли.

И љубав према Богу зна некада бити веома болна, а, можда, и најболнија!

Све што се воли – то и боли!

Ево, видите, како се, у даху, догодила спонтана рима!

(Нисам уопште размишљао о рими, а рима се догодила, а кад год се догоди рима сама од себе – то је са сврхом и смислом, то је истинито.)

Све моје љубави (а себе најбоље осећам и познајем), од када знам за себе, бејаху болне.

Ниједна ми се љубав није догодила без бола и без душевних боли.

Лагао бих, заиста, ако бих рекао другачије –  а не смем да лажем, ни због Вилењака ни због Поезије!

Што је бивала већа и дубља љубав, бивала је већа и дубља бол.

Али сам, истовремено, осећао и неизмерну радост и неизрециво блаженство које осећају само Богови и Богиње.

И данас су ми све љубави болне.

Болне, а дивотне и исцељујуће.

Исцељујуће и васкрсавајуће!

Мене моје љубави исцељују и васкрсавају.

Свакога ме јутра, изнова и изнова, исцељују и васкрсавају моје љубави.

Можда није тако у других Људи, али у нас Вилењака –  јесте и бива!

Нас љубав исцељује и васкрсава: свакога дана, свакога јутра, свакога часа, свакога трена.

И ово што сада пишем – пишем из љубави; и све што пишем и стварам – пишем и стварам из љубави.

Зато ви у мојим песмама и лирским записима осећате и препознајете љубав.