Лирски записи из Акаше

Има оних који жале за Југославијом.

Они се зову југо-носталгичарима.

А ја вам кажем, да је Југославија, од темеља до врха крова, била антисрбска творевина.

Расни и самосвесни Србин, као и расна, самосвесна Србкиња, никада неће зажалити за Југославијом.

Камо среће, да никада и није постојала!

То је била и тамница и гробница Србства.

У тој Југославији, од почетка до свршетка, бејаше све антисрбско и антируско.

Срби су (а наравно да говорим о расним Србима Аријевцима, а не о југо-комунистичким јајарама што попљуваше све србско, па и мајчнио млеко!) у тој ватиканско-атлантистичкој творени били посве обесправљени и ушуткани.

Да би се добио најобичнији посао, сваки Србин и свака Србкиња бејаху принуђени да се одрекну Србства.

Ако се не одрекну Србства, нема ни посла, ни здравственог осигурања, ни школовања деце.

На свим кључним местима, у свим државним и друштвеним установима, бејаху постављени антисрби – највећи србомрсци и највећи русофоби.

Најлепше србске девојке и жене – све саме расне Србкиње – бејаху врбоване, подвођене и уцењиване по разним комитетима црвених језуита и инквизитора.

Ако не пристану да буду љубавнице, ако одбију да учествују у њиховим оргијама, биће или убијене или послате на Голи оток, а породице ће им, наравно, бити растурене и посве уништене.

То је време кад су антисрби оргијали и шенлучили по Србији и свим србским земљама, време кад је сваки од тих ватиканских југо-комуниста, црвених језуита и рептилофила имао по десетак љубавница.

Ако, којим чудом, чујете неког Србина да жали за том и таквом Југославијом, знајте да је или луд или пјан, јер треће не може бити!