Лирски записи из Звездане Акаше

До недовно, нисам ни у снима могао снити, да међу Србима има толико изрода и погани, олоша и шљама,  последњих белосветских парија, последње белосветске фукаре!

Био сам занет и понесен знаменитим Србима и Србкињама; оним знаменитим Србима и Србкињама који су изданци чисте звездане и божанске расе; оним знаменитим Србима и Србкињама без којих би овај свет још обитавао у пећинама, спиљама и раселинама незнања и бесловесности.

Занет и понесен, како рекох, знаменитим Србима и Србкињама, нисам гледао на ону другу, сеновиту и мрачну страну, где скривени и притајени обитавају –  попут штакора и бубашваба – они други срби (чије се име пише малим и најмањим словом!) који су последњи белосветски олош и шљам; последња белосветска поган и фукара; који могу да изазову само мучнину и гађење у сваког словесног и освешћеног Човека, а превасходно у Човека Србина.

Све то казује, да су Срби народ васељенске, космичке  крајности и опречности; народ који има сам врх звездане, хиперборејске расе, као и само дно свеколиког људског рода.

Песнички речено: међу Србима има богова и богиња, али има и оног изрода и олоша којега би се и мајмунска врста постидела.

Због тог изрода и олоша, и сам, ево, осећам мучнину и гађење док исписујем ове ретке!