Лирски записи из Акаше

Сваки песник, пре или доцније, дође до дубоког увида и познања, кад свим бићем својим осети и схвати, да његова поезија никада и није требала другима, већ искључиво и једино само њему и његовој души, и – никоме више!

Песника увек на крају пута чека кајање.

Ако је писао – зато што је писао, ако није писао – зато што није писао; ако је много писао – зато што је много писао, ако је мало писао – зато што је мало писао!

Песник је вазда и навек у раскораку са светом; песник је вазда и навек у неспоразуму са светом.

Зашто је то тако?

Зато што је песник идеалиста, велики идеалиста; песник је, можда, највећи идеалиста међу свим идеалистима.

Он не сагледава свет какав јесте у свагдањој стварности, у реалијама, већ га сазерцава у Идеалу; он сазерцава свет у космичкој и божанској Перспективи, у Божјем Савршенству.

Сагледава и сазерцава свет из својих песничких снова и визија; сагледава и сазерцава свет какав би свет требало да буде када би у свету уместо људи обитавали Богови.