Лирски записи из Акаше

Не бих могао да живим, да нисам на вези са вишим унутарњим световима.

Да нисам на вези, буквално, без престанка.

Знам да многи ово неће разумети, јер људи живе свој живот без икакве потребе да буду на вези са бићима из виших унутарњих светова.

Са боговима и прецима, са Оцем и Мајком, са Великим Духом стварања, са ПраВодеаном, са ПраВасељеном.

Ја сам другачији, другачији од свих.

Још сам у раном детињству осетио и видео, да сам посве другачији од друге деце.

Осетио сам и видео, да су сва друга деца упућена једино на спољни, видљиви и опипљиви свет, те да не осећају никакву потребу да буду повезана, да буду на вези са вишим унутарњим световима.

Од детета сам волео шутњу и тишину, од детета сам могао часима и часима да будем усамљен у тајинственим и чаровитим световима Природе: да слушам жубор потока, да гледам треперење јасика на вечерњем лахору, да посматрам плес пастрмки у горским вировима, да пратим кружење орла у бескрају плаветног неба.

Да нисам растао на селу, у праисконој и девичански чистој Природи, ко зна какво би моје детињство било!

Заиста, не бих могао да замислим своје детињство, своје одрастање, у суморном, бездушном, безличном и беживотном граду!

Градови су као куга, као лепра по темену Земље, каже један ведсрбски песник вилењак.

Одувек сам био степски вук.

Одувек сам волео самоћу, шутњу и тишину.

Никада нисам волео чопоре и крда.

Никада нисам волео светину и руљу.

Одувек сам се осећао најлепше и најбезбедније кад сам усамљен.

Када сам кренуо у први разред основне школе, одмах сам постао проблем.

Тукао сам се са свом децом, јер сам желео да будем усамљен.

Сва друга деца су била на једној, а ја посве сам на другој страни.

И нисам се плашио њих – они су зазирали и стрепели од мене.

Био сам и ратоборнији и јачи од свих њих.

Тек кад су схватили да сам степски вук, да сам вук самотњак, да сам на своју руку, оставили су ме на миру, заувек.

Они нису више дирали мене, а ја сам их од тада још мање примећивао.

Самоћа ми никада није тешко падала.

Самоћа је одувек била моје природно и праисконо стање.

У самоћи сам, увек и вазда, ја бивао – ја!

Никада нисам тражио ни очекивао да ме неко од људи штити и брани.

Нисам то ни од радитеља очекивао.

Када бих се потукао с неким, и долазио кући раскрвављеног носа, лагао бих да сам се саплео и пао, а тучу не бих ни споменуо.

Све спорове и сукобе са другим људима, познатим и непознатим, навек сам решавао сам, сам самцијат, попут степског вука.

Схватио сам, још у раној младости, да је усамљен човек – најјачи човек.

Схватио сам, да сам много смиренији, стаменији, чвршћи и јачи кад сам сам, кад сам усамљен.

У друштву се, у чопору и крду, губи божанска заштита и снага.

Друштво ти краде енергију.

 Друштво те чини рањивим, страшљивим, плашљивим и порочним.

Друштво је подмукли паразит, друштво је енергетски и астрални вампир.

И сада, једнако као и у детињству, волим самоћу, тишину и шутњу.

Волим ја све ближње, волим ја све људе, волим ја сваког човека и сва ина бића, али самоћу, тишину и шутњу – волим изнад свега!

Зашто?

Зато што само у самоћи, тишини и шутњи бивам повезан, бивам на вези, са вишим унутарњим и божанским световима.

А без те повезаности са вишим унутарњим и божанским световима, мени, уистини – и буквално –  нема живота.

Другим људима то, можда, уопште и није важно, али, мени – мени је то битно, битно веома!