Пре десетак година постојало је удружење „ћирилица“ из Новог Сада. Чланови тога удружења обилазили су основне школе не би ли пробудили и освестили учитеље и наставнике да искључиво користе, и нашу децу уче нашем писму. Једном приликом су посетили и једну основну школу у Зрењанину и разговарали са децом. У разговору са једном девојчицом, питали су је које је њено писмо и дали га воли? Девојчида је била веома отресита и мудра па је одговорила: Моје писмо је ћирилица и јако га волим . Сва његова слова су блага, обла, драга и мила, и без њих не могу. А латиница, то је туђе писмо и уопште ми се не свиђ. Његова слова су сва строга, намрштена, оштра и рогата, ја се њих и плашим.
Ово правило треба да важи и за стране речи у нашем језику које ја зовем, непријатељске речи. Када у неком писму, или било ком другом делу, налетим на стрну реч и притом је прочитам, имам осећај као да ме маљ ударио у главу. А када покушам да пишем латиницом, или када читм неки садржај писан латиницом, потпуно сам успорен и имам осећај мучнине, или као да идем натрашке.
Французи – њихова влада, (наши подмукли пријатељи), још давне 1982. године отпочели су борбу против страних речи која и до дан данас траје. То би могло и код нас да се догоди, кад би смо имали нашу владу!
Наша два драга песника Симовића, Драг – Симовић и Мак – Симовић, за сада се добро држе и јуначки се боре на овом пољу !!!!