Лирски записи

Више нема неопредељених, то сам још пре годину дана рекао, и записао.

Сада се то много боље и осећа и види.

На једној страни је Хиперборејска Русија, са малобројним војскама Светлости, а на другој страни Атлантида, са тушта и тма демонских легија најцрњег Мрака.

Србија је на крст распета.

Србија је умртвљена, хипнотисана и залеђена.

Србија је посве укочена и по вертикали и по хоризонтали.

Црна Гора је изабрала пут смрти.

Црна Гора је већ мртва.

Са приступањем демонским војскама Атлантиде, Црна Гора ће нестати бестрагом.

За веома кратко време неће се ни знати да је Црна Гора игда и игде постојала.

Ако ли Србија крене путем Црне Горе, и Србија ће убрзо нетрагом нестати.

Можда народи Србије и Црне Горе боље нису ни заслужили!

Но, нису битни народи Србије и Црне Горе, битни су ми само Бели Срби, којих има свуда, диљем и широм света.

Бели Срби не руководе ни Србијом, ни Црном Гором, нити Републиком Србском.

У овоме трену, Бели Срби не управљају ниједном државом, ниједном земљом.

Они су беззавичајци, они су апатриди.

То је стварност, а све друго су само наше жеље пусте.

Теши ме то, што Хиперборејска Русија стоји усправно и достојанствено.

Што је једна једина на бранику Светлости и Слободе.

Русију сам од детета доживљавао и осећао као своју Родину.

Говорио сам: Русија је моја родна груда; из Русије сам пошао и, у Русију се враћам.

Русија је метафора; Русија песничка слика и пра-слика.

Русија је више од земље, од земљописа, од простора и пространства; Русија је један дивотан сан сваког Хиперборејца, сваког Белог Србина.

Мислим на Глактичку (Хиперборејску) Русију, која је Мајка и Родина свих Белих.

Напади су жестоки, и све жешћи, на сваког Белог Србина, на сваку Белу Србкињу.

Напади одасвуда, преко свих поља, преко свих медија, преко свих помагала.

Води се најгрознији и најпрљавији парапсихолошки, магијски и онострани рат против сваког Белог Србина.

У последње време, све краће боравим на интернету, јер сам одавно приметио, и осетио, оностране нападе и ударе преко интернета.

Јер, ја сам на ветрометини, ја сам као вук самотњак на пропланку кога вија хајка махнитих ловаца.

Знаду моје име и презиме, знаду како мислим и говорим, прате и читају моје песме, моје лирске записе.

Вама је лакше, зато што сте скривени у познадини.

Не знају ваша имена, не знају где боравите, и не знају како мислите и шта говорите.

Ви који ми пишете, који се дописујете са мном, будите стрпљиви, ако вам одмах не одговорим на писмо.

На интернету се задржавам тек колико да на порталу објавим своје песме и лирске записе, и да на брзину прегледам вести.

Удари су у последње време били тако жестоки, да сам у једном трену помислио да ће ме убити, да ће ми стати срце.

Јер, зло се, у међувремену, усавршило веома.

Зло се толико образовало и усавршило, да многи људи нису ни свесни којим све пољима и ступњевима нашег присуства и бивања влада оно!

Да, заиста, све сам рекао, и све сте разумели.

Остаје ми само да вас поздравим, и да се скријем у своје унутарње светове.