Драган Симовић: Птице
Лирика тренутка
Одувек сам волео птице.
У детињству сам просто завидео птицама.
Било ми је жао што и ја нисам птица!
Било ми је жао што и ја немам крила, да летим, да се винем небу под облаке!
А онда сам, у неко доба схватио, да је сасвим природно да један Песник Вилењак, да један Бели Србин воли птице, јер ми и јесмо Народ Птица.
Рода је наша Прамајка, Рода је наша Велика Мајка.
И на нашем стегу је знамен птице, знамен Белог Орла.
Зими, кад све завеју снегови, износим мрвице хлеба на терасу, да храним промрзле птице.
И данас су на моју терасу, на мој прозор, слетеле две зеленкасто-плаветне птице – које, иначе, сваког дана слећу – да кљуцају мрвице сувога хлеба.
Каква милина и дивота!



Сретан си Песниче јер си и ти Птица, јер и ти летиш небу под облаке! Сретан си свакога дана а данашњега посебно јер ти је Данас Рођени Дан!
Сретан био од века до века и Ти и Сви око Тебе!
Срећни и теби били сви дани, Бела Веверице!
Благодарим од срца!