Лирика тренутка

Одувек сам волео птице.

У детињству сам просто завидео птицама.

Било ми је жао што и ја нисам птица!

Било ми је жао што и ја немам крила, да летим, да се винем небу под облаке!

А онда сам, у неко доба схватио, да је сасвим природно да један Песник Вилењак, да један Бели Србин воли птице, јер ми и јесмо Народ Птица.

Рода је наша Прамајка, Рода је наша Велика Мајка.

И на нашем стегу је знамен птице, знамен Белог Орла.

Зими, кад све завеју снегови, износим мрвице хлеба на терасу, да храним промрзле птице.

И данас су на моју терасу, на мој прозор, слетеле две зеленкасто-плаветне птице – које, иначе, сваког дана слећу – да кљуцају мрвице сувога хлеба.

Каква милина и дивота!