Шта ли сања душа једна…

Небо бело и сиве облаке,

како лети сад по њима,

како срцем јаву снива.

Слобода је све у њој.

Срцем она смрт дозива

да јој каже да ће да почива

да не мори душе више.

Јер шта је смрт но дух кад клоне?

Кад се вихор зла узвиси

и задува на све оне

што Божији јесу свици.

 

Да унизи и заклони.

Светло душе да обори.

Мрак да буде место зоре

и да срца бесом горе…

Не!

Стаде душа и узвикну,

Духу Божјем краја нема!

Ход` овамо Божји створе,

Нека руке пламте горе!

 

А у њима звезда сјајна.

Коју свима Господ да,

да узвиси и посвети

и на чело стави Љубав.

Плови она мирна сјајна…

Љубав кроји где год стане.

Визија је увек јасна.

Љубав носи Божје дане!