Лирика вечног тренутка

Вечерас ми је, у једном тренутку, било веома тешко.

Имао сам осећај: како ми Тама притиска душу, како ме гуши, како из мене исисава животну енергију, како се нада мном затвара Небо, како тонем у мрачне поноре и бездане, и како губим и веру и наду у спасење, у све оно што сам до тада знао и у шта сам тврдо веровао.

И, гле чуда!

Изненада ми – у трену кад се чињаше да ћу посве потонути и нестати у мрачним безданима – однекуд из дубина сазвежђа и звезданих јата, стиже звучна порука у титрајућој млечно-белој Светлости која распршиваше Таму у мени и око мене, и, истовремено, отварајући плаветно-зелена Небеса нада мном, и обележавајући ми, србрним и златним зрацима, светлосне стазе кроз бескрајан низ тајносаних звезданих капија у Вечноме Прстену Неба.