Лирика вечног тренутка

01

Поезија је највиши ступањ знања и искуства што се може пренети речима.

Изнад поезије не постоји никакав савршенији вид и начин, да се речима било шта каже са наших унутарњих и звезданих путовања.

У нашој вербалној комуникацији поезија је сам врх!

После тога наступа тишина и шутња.

Сваки песник, пре или доцније, долази (узраста) до тог ступња, а то је ступањ кад песник престаје да пева, престаје да пише поезију, престаје да ствара у овоме свету, јер сазнања, познања и знања до којих је дошао нису више за реч, нису више за стих, нису више за песму.

Тада песник почиње да општи (саобраћа, комуницира) тишином и шутњом, са видљивим и невидљивим бићима из појавних и непојавних светова.

Све је речима рекао што је имао рећи, све је стихом опевао што је имао опевати.

Љубав коју носи и живи у својему срцу остаће највећа тајна, највећа мистерија за људе овога света, за сав овај видљиви свет.

Дружења са песником у позним годинама јесу дружења са шутњом и тишином.

Језик шутње и тишине разумеју музе, разумеју виле, разумеју вилењаци, разумеју сва ина светлосна и онострана бића.

02

ШУТЊА је праизворна србска реч која је звучнија, моћнија и продорнија од речи ЋУТЊА, зато што је глас Ш подражавајући (ономатопејски) те његова гласна, скоро шиштећа енергија (која подсећа на шиштање змије!), распршује негативне ентитете у нашој аури, у нашем пољу и окружењу.

Насупрот томе, глас Ћ је пригушен, једва чујан, и, напросто, посве отупљује и умртвљује биће и суштаство речи.

Ја вам препоручујем, да уместо речи ЋУТЊА користите праискону србску реч ШУТЊА.

Не бојте се, нико вам од оних који осећају биће србског језика неће рећи да говорите по хрватски, зато што су све те речи рођене у србском језику!