Лирика вечног тренутка

Гледам како старимо моја животна сапутница, моја добра вила и ја.

А онда се, изненада, присетих нашег првог, а тако судбоносног сусрета, сусрета када смо се у трену једном препознали нас двоје, и када смо схватили да смо једно друго тражили кроз многе светове и животне токове, кроз многа сазвежђа и звездана јата.

Било је пролеће, и ми бејасмо у пролећу живота.

Она је имала  двадесет, а ја двадесет и пет лета!

Било је пролеће, и био је цветни месец, и цвао је багрем бео широким банатским пољима.

Живо се сећам тог првог сусрета, као да гледам филм о нама који је неко невидљив снимао из Акаше.

Гледам како старимо моја животна сапутница, моја добра вила и ја.

Али, не старимо то ми, већ старе само наша видљива тела, стари овај видљиви, вештаствени и материјални свет.

Свет у којему нас двоје бејасмо само тајанствени путници на путу, путници на пропутовању.

Цвао је багрем бео, и падао је пролетњи пљусак, и после пљуска је намах огрејало поподневно Сунце.

Срели смо се на једном месту, сасвим обичном, а чудесном и судбинском.

Неко је из Вишњих светова заказао тај наш први и судбоносни сусрет, сусрет који се догодио пре четрдесет и два лета!

Неко ко вечно, без престанка, бдије над нама двома.

Моја је животна сапутница, моја добра вила проводила мене (а, вероватно, и ја њу!) кроз многе лавиринте овога света, проводила ме кроз Долину смрти, преводила ме преко Велике воде заборава…

Била је уз мене када ми је најтеже бивало.

Била је уз мене када сам бивао између лудила и просветљења, између живота и смрти.

Била је уз мене када сам бивао од свих одбачен, од родбине и пријатеља, од ближњих и света.

Била је уз мене када сам бивао никоји и ничији.

Била је уз мене када се цепала моја душа, када је мој унутарњи мозаик бивао посве распршен, када су ме демони вукли у мрачне доње светове.

Она је мене чувала и бранила својом љубављу, она је будна бдела нада мном када ми се чинило да нећу дочекати следеће јутро.

Њена љубав је била и већа и моћнија од мрака, од демона, од смрти.

Њна љубав била је мој анђео чувар, моја песничка муза, моја добра вила, моја бела богиња.

Нико неће никада сазнати шта ми је значила њена љубав!

То знаду само духовна и божанска бића из Вишњих светова, бића која су вазда и увек била уз нас.

Гледам како старимо моја животна сапутница, моја добра вила и ја.

Али, шта ми маримо за то!

Стари све оно што и треба да стари.

Светлост и Лепота у нама – никада остарити неће!

Чудесне космичке енергије које су мене витлале и ломиле у младости, које су ме често бацале у поноре између живота смрти, она је својом несебичном љубављу смиривала и кротила.

Она је чувала моје снове, она је будна остајала док бих ја путовао тајинственим пространствима оностраних снова и визија, борећи се са мрачним и бесовским силама доњих и сеновитих светова.

Такве љубави нису од овога света.

Такве се љубави само повремено појављују у овоме свету, а нису од овога света.

Такве се љубави само повремено низводе из Вишњих светова у овај свет, да бисмо схватили какве су истините љубави у оностраним световима.

Гледам како старимо моја животна сапутница, моја добра вила и ја.

Гледам, и кажем: баш лепо што старимо!

Јер и старење је, гле! са сврхом и смислом, поготову када је старење удвоје!