Лирика вечног тренутка

Оливера Лола Аџић.

Даровита, самосвојна, самобитна, луцидна и расна песникиња лирске вокације.

Пробуђена, освешћена, неустрашива и образована Бела Србкиња.

Бела Србкиња, Хиперборејка, Аријевка.

Ретка Личност у овом времену безличних и неосвешћених персона, у овом времену сиве аморфне (безобличне) масе опсених спавача и духовних паразита.

Поезија Оливере Лоле Аџић буди и освешћује свакога онога ко жели да путује властитим унутарњим путем самоостварења.

Буди и освешћује давно успавано Србство, Србство што је, у космичком хипнотичком сну, преспавало скоро читаво двадесето столеће.

Поезија ове песникиње носи снажну праискону поруку свакоме ономе ко уме да чита Поезију, свакоме ономе ко својим унутарњим слухом уме да чује, види и осети Биће Песничког Језика.

Оливера Лола Аџић јесте расна, талентована и самосвесна поетеса коју ваља подржати, јер је наша узданица и нада!