Лирика вечног тренутка

Не могу да слушам јудео-кршћанске жреце, свећенике, попове и калуђере кад почну да празнослове о милосрђу и праштању, а видим им у очима мржњу и зло, видим и осећам праискону мржњу према свему србском, према свему узвишеном, племенитом и божанском.

Не могу да их слушам – гаде ми се! – јер знам, јер памтим, да су милионе Срба и Србкиња побили, поклали, те у јаме и на ломаче бацили, у име њиховог црнобога, у име њихове демонске и сатанистичке религије.

Не могу да слушам – одвратно је и одурно! – атлантистичку поган, шупљоглаве натовске лобисте и климектеричне лобисткиње, кад почну да жваћу, да жвалаве, да пенушају и да креште из дебелог црева о умишљеним и лажним вредностима атлантистичке и евроунијатске предаторске, паразитске, лихварске и гмазовске цивилизације.

Не могу да слушам, и не желим да чујем, оне бедне душе којима је све материјално веће и вредније од било чега духовног, оне гмизавце и пузавце који немају свој став, своје мишљење, своје виђење, свој поглед на свет и своју поетику, оне снисходљивце и чанколизе, оне удворице и страшљивце који се улагују, који се бестидно, јадно и бедно додворавају, највећим душманима и злочинцима својега рода и племена.