О танку нит
качим непознати лик
из мрака шапће
завичајни бистрик

Клизи немоћ низ оштрицу сечива
да располути сан од несана
једна се сува суза торокуша
дрско уселила у причу
а сaмо небеса својим силним гневом
неубијену истину дотичу

Тапкам убијеним ногама у тамy
невидсећања се опиру раму
немам мог Калуђерева
мартовске сабахслике
па ране и ја ускачемо сами

Овде још само гробља оживе
о задушнице или у дан свети
из траве извиру крстови криви
али преци неће оживети

Још само сета живе дозове
натписи што се боре с временом
сенке предака под грмом зове
и бледе слике срасле с каменом

Горе над гробљем низ пусте куће
још само пусти ветар жалосно вије
из прага проникла трава и пруће
попали димњаци пукле маије

И шумска тама све јаче бије
а све је утихло тужним миром
далеко негде потомци живе
док курјак завија
пред мојом капијом

Лажи мењају истину
потребом више воље
чај Бранделе горо
моје убијено лане
изведи ме на чистину

А тамо само празан кревет
у болници за грудобољу
њом силазе опела
драга исконска лица

Ујутро отворена стара
болничка вратница
па јопет Јово наново
гори са небеског свода
моја завичајна изворвода

Ако хоћеш рањена душо
да ти занавек трајем
узнеси ме над
мојим Калуђеревом
мојим исконским завичајем