“Реч Срби и у присвојном придеву пишемо
са словом – Б – србски, србска, србско, јер ми смо Срби, а не Српи, осим у случају цитирања другог текста у ком његов аутор придев србски пише као – српски; И врло уважени професор Радосав Раја Павловић, својевремено најбољи студент чувеног и највећег србског лингвисте Александра Белића, говорио нам је да тамо где језичка промена, једначење сугласника по звучности, (као у нашем случају)
мења смисао, значење и суштину речи – онда се она не врши.

И још зато што правило каже да када је властита
именица корен изведене речи, онда се она задржава у оригиналном облику, тј. не мења се, у изведеној речи, као што су Србкиња, Србство, србски – изведене речи од имена (властите именице) СРБ. „Није страшно што Срби пишу српским језиком, а не србским, ако знају шта
пишу тим језиком и какве и чије симболе (и у какве сврхе)
користе.

Али страшно је ако тога нису свесни, па им се сутра деси да се ћирилица потпуно укине, а везе са нашим коренима потпуно затру.
У том случају неће бити изненађење да за пола века, или век, на Балкану живи мало племе Српа, унијата, који пишу Гајевом латиницом и своје корене траже у Загребу, Бечу и Ватикану“ (Немања С. Мрђеновић, извор: srbski.weebly.com ). И сам реформатор србског језика Вук Караџић је овај придев писао са словом – Б: Србска граматика, Србски речник…У недостатку језичких норматива у србском језику, поједини лингвисти тврде да је реч – србски – етимолошки облик, а да је – српски – фонетски облик и да је исправније рећи – српски. Ако је самом реформатору србског (фонетског) језика придев – србски – био фонетски облик, зашто бисмо то сад мењали? Срп-је пољопривредна алатка, а Срб је припадник народа Срба, дакле србског народа.

Корен СРБ мора се чувати као зеница.

Без те коренске морфеме наши потомци неће више знати ко су, ни чији су, ни да ли су „алатке“ у рукама моћних светских сила и силника или су достојни потомци најстаријег и најумнијег народа на свету – србског народа.“
Oд мене толико.