Лирика вечног тренутка

(Милан и Милена у граду рођења њихове љубави.)

Не дозволимо да нам неко из мрака, неко ко није из нашега јата, ствара и обликује свет у којему ћемо ми обитавати.

Будимо сами ствараоци и вајари властитога света.

Стварајмо и обликујмо свет лепоте, доброте, дивоте и љубави.

Нека тај свет буде наш свет!

Нека тај свет буде свет звездане и божанске расе!

Гмазови, грабљивци и готовани са западне стране нека стварају свој свет мрака, страха, ужаса, безнађа и бесмисла, нека стварају свој свет у којему ће сами скончати.

Постоји мноштво упоредних светова; постоји мноштво упоредних Србија.

Постоји Србија Белих Срба!

Та Србија се види само са Божје Вертикале, само са Сварогове Осојнице.

Та Србија се види само Срцем и Душом; ту Србију виде само они који имају Срце и Душу.

У тој Србији обитавају Бели Срби и Беле Србкиње; у тој Србији обитавају они који вечно путују Путем навише, Путем ка Дому у Светлости.

Све што мислимо и сневамо постаје наша стварност.

Наша стварност! а не стварност гуштера, змија, јакрепа, змајева, зеленаша и лихвара.

Наша Србија јесте Србија на светлој страни света, на страни где Духовно Сунце вечно изгрева.

А Духовно Сунце никада не залази, за Духовно Сунце нема западне стране.

Духовно Сунце и у поноћ сија сјајније од сваке звезде, сјајније од свакога сунца.

У тој Србији упознах Милана и Милену Живковић.

Упознах Белог Србина и Белу Србкињу чија љубав живи како у Времену тако и у Вечности.

Да, љубав живи у Времену и Вечности; да, истинска љубав никада не умире, никада не залази; да, истинска љубав јесте Духовно Сунце.

Милана и Милену је пронашла љубав.

Кад год двоје љубавника крену у потрагу за љубављу, љубав им одмах креће у сретање.

Све што ми тражимо, то већ тражи нас!

Нама се само причињава да нешто тражимо, а, уистини, то је још пре рођења нашега тражило нас.

Ми ловимо, а одавно смо уловљени.

То се зове Лила, Божја Игра.

Бог је тако мио и драг, да воли да се игра с нама, управо онако како се земаљски родитељи играју са својом децом.

Играјући се с нама, Бог нам шаље у сусрет оно што ми још нисмо ни пожелели, јер зна Он унапред да ћемо ми, баш то, ускоро пожелети.

Тако су се срели Милан и Милена, срели се и препознали у Умагу, лета 1988.

Љубави се вазда и увек рађају, а са рађањем љубави и ми се рађамо.

Више не знам, ко је кога првобитно родио: да ли љубав нас, или ми љубав!

Милена и Милан јесу две светлосне душе из истог звезданог јата.

Из тог јата долазе душе које ће у овоме свету да стварају лепоту: кроз поезију, сликарство, песму, музику и плес.

Лепота призива лепоту; лепота рађа лепоту.

То се зове космички закон привлачности: слично слично призива и привлачи.

За две душе које се узајамно призивају и привлаче нема никаквих препрека, како у овоме свету тако и у свим иним световима.

Милан и Милена стварају свој свет, стварају своја духовна сазвежђа и звездана јата, стварају своју духовну васељену.

Играјући се, њих двоје стварају властите светове лепоте, дивоте и љубави, властите светове сликарства, песме и музике.

Повезани с Природом, повезани с Космосом, повезани са Створитељем…

Како пролазе године, Милан и Милена све више бивају једно биће, једно срце, једна душа.

Љубав их води, штити, чува и спасава.

Љубав је њихов Бог.

А, уистини, Бог и јесте Љубав!

(Милена вилинског гласа: воли песму, музику и сликарство.)

(Милан: посвећеник, алхемичар, мистик, кошаркашки тренер.)

ПЕСНИКОВА РАЗЈАСНИЦА

Све што чинимо, то нам се и враћа: из Вишњих светова, из Срца Васељене, од Створитеља.

Тако ми и данас, овог прекрасног и сунчаног дана, од Милана и Милене стиже искрена и дивотна благодарност за ове моје, у вилењачком надахнућу стваране, лирске записе о њима.

Ево шта ми њих двоје, срцем и душом својом, написаше:

Ево још две фотографије, прва је слика стене где је започело наше животно друговање и слика великог Сидра које на најбољи начин показује како смо ми наша два тела усидрили баш на овом месту у Умагу 1988. године.

Да сте ми благословени, Милена и Милане, на свим вашим љубавним путовањима, пловидбама и летењима кроз бескрајна и вечна сазвежђа и звездана јата!

(Велико, пречисто и заљубљено Срце Милене и Милана у стену уписано.)

(Велико Сидро – Знамен усидрења у Вечности.)