Данас сам опседнут вилама и вилењакима илити песничким музама, како их још зову, па вам вазда пишем, певам и приповедам.

А ово вам желим пренети и предати.

Најдуже сам путовао до срца својега!

У младости сам много путовао, скоро из дана у дан.

Нисам путовао, већ лутао.

Бежао сам из школе, бежао из родитељског дома, а и полиција је (онда народна милиција!) трагала за мном.

Био сам проблем и за родитеље и за наставнике, био сам бунтовник без разлога али и с разлогом.

Зашто сам све то чинио?

Одговор је прост, да простији не може бити.

Трагао сам за собом, за својим бићем, за својим коренима, за својим идентитетом.

Има још један разлог, такође веома важан и битан.

Трагао сам за драганом из својих визија и снова.

Стигао сам, још као млад, до Северног (леденог) мора.

Али, гле! нигде нисам нашао драгану своју.

Нашао сам себе, стигао сам до својега срца, али драгане моје нигде још не бејаше.

Тада сам се вратио у завичај, у једно банатско село, негде на румунској граници у близини Вршачког горја, тужан и сетан што драгану своју нигде не нађох.

А онда изненада, једног дана када је багрем бео цвао, после пролетњег пљуска пошто је Сунце обасјало крошње моћног дрвећа и зелена поља банатске равнице, под једним столетним храстом у једном древном парку (доцније сам сазнао, да је тај древни парк  негда био свети гај наших ведских предака), спазих једну лепојку језерско зелених очију, од двадесет лета, и у тренућу трена познах у срцу да је то управо Она због које сам лутао чак до Северног (леденог) мора.

Прво што сам јој рекао било је ово: Тебе сам одувек и свуда тражио.

А Она је одговорила: Да знаш, и ја сам Тебе тражила.

Верујте, било је све буквално тако како вам записах, било је све некако чудно, тајинствено и мистично.

Заиста, расли смо у истом селу, у истој улици, само она на једном,  а ја на другом крају улице.

Она је однекуд, потајно, или већ не знам како, чула и знала за мене, а ја за њу уопште нисам знао све до тог пролетњег дана од пре четрдесет и два лета, све до тог дивотног и мистичног тренутка вечности.

Заиста, заиста, већ после пет минута наша срца су схватила, да смо ми, уистини, једно за друго, да ми одувек припадамо једно другом, те да је наш сусрет давно уречен негде међу звездама у Васељени.

Све ово се догодило, овако како вам описах, зато што смо обоје путовали кроз властито срце и што смо размишљали срцем, а не главом.

Наш заједнички живот био је и остао посвећен заједничкој Љубави, Љубави према деци и уницима, Љубави према Створитељу и свим светлосним бићима у Васељени.

На сликама, које ћу уз ове записе објавити, видећете нас Двоје, у врту Њеног родитељског дома, у селу у којему смо обоје расли и у којему се родила наша Вечна Љубав.

А ви, који сте дивотни, мудри, пробуђени и освешћени, схватићете зашто вам све ово у песничком надахнућу исприповедах!