Лирски записи

01

Вилуша Перунова јесте првосвештеница бога Перуна у Звезданом храму на Беломе пупку Земље Стриборове коју доцније прозваше ХиперБорејом.

Заиста, тако се звала прва међу првосвештеницама у томе првоствореном храму – у храму подигнутом у славу бога светлости, знања, мудрости, поезије, ратништва и светога огња – у којему су рисане и писане најсветије и најдрагоценије књиге које јудео-кршћани све до једне спалише.

02

Заборав је страшнији од смрти, говорили су Бели Ури.

И, заиста, то осећам свим бићем и суштаством својим!

Осећам и знам, одавно и осећам и знам, да је србска заборавност највећи непријатељ свеколиког Србства.

Све невоље, све муке, све патње и сва страдања наша – не само у двадесетом столећу, већ и у свим минулим столећима – јесу само последица наше (србске) заборавности.

Као народ, ми заборављамо све оно што је битно и сушто за нас.

Најубојитије оружје свих наших душмана, у вечитом рату против нас, јесте наша заборавност.

Да нисмо заборавни као што јесмо, нико никада не би ни покушао да удари на нас!

03

Из дана у дан борим се са бесмислом.

Човеку се ни живот не мили, све док не нађе смисао.

Свакога јутра, одмах иза буђења, морам да потражим смисао, да га призовем из најудаљенијих звезданих јата, из Створитељева Језгра.

Лаже су сви они који кажу, да у свакоме трену живе са смислом.

Смисао нас често напушта.

Појави се на час, однекуда, буде с нама неко време, а онда се, наједном и изненада, некамо изгуби.

И ми га вазда изнова призивамо.

Ако га не призивамо, неће се ни појавити.

Смисао, напросто, морамо да умолимо и измолимо.

Зато молитва и јесте тражење и призивање смисла.

04

Када сам имао седманаест-осамнаест година, веровао сам у љубав свим бићем својим и свом душом својом, веровао сам, као нико на свету целоме, да љубав све може, да је свемоћна и свемогућа, да је бесмртна, да је вечна.

И данас исто верујем, као онда, као негда давно.

Верујем душом детињом, верујем наивно, искрено и чедно.

Да ли сам ја, уистини, одрастао човек, ако тако верујем у љубав?!

Људи од овога света, људи огрезли у вулгарни материјализам и позитивизам, људи буквалисти и реалисти, рећи ће да нисам!

Заиста, и нисам!

Никада и нисам желео да одрастем на њихов начин, никада и нисам припадао њиховом јату, њиховом чопору и крду!

05

Све сам своје љубави одболовао, сва сам заљубљивања своја пропатио.

Не сећам се ниједне своје љубави без туге, патње и боли.

Све су ми љубави, у младости, доносиле тугу, патњу и боли, и све сам љубави своје боловао.

О, колико бесаних ноћи због љубави које су ми наносиле боли!

Некада се питам, како је моје срце све то издржало?!

Зато, у свакоме трену, благодарим својему срцу.

Кажем му: мило и драго моје срце, доста смо ти и ја пропатили у овоме свету, у овоме животном току!

Нема љубави без туге, патње и боли, једнако као што нема ни руже без трња.

Ко мисли да ће добити љубав без туге, патње и боли – грдно се вара!

Онај ко тако мисли, никада неће ни познати ни доживети љубав.

Љубав заслужују само они који су унапред спремни на тугу, патњу и боли, и, који ни после све туге, патње и боли никада неће затворити своје срце за нове и још дивотније будуће љубави.