Драган Симовић: Има тренутака кад осећам праискону тескобу у овоме свету…
Има тренутака
кад осећам праискону тескобу
у овоме свету,
тренутака кад осећам да ме гуши,
спутава и притиска властито тело,
кад у дубини душе
осећам да ме гуши,
спутава и притиска –
не само ово моје трулежно тело,
ова моја врећа меса и костију,
већ и овај свет,
већ и ова планета на којој тренутно боравим,
јер би моја душа,
моја песничка и вилењачка душа,
желела да узлети,
да се размахне и рашири,
да се простре преко сунчевог система,
преко галаксије,
преко сазвежђа и звезданих јата,
преко свих светова и васиона…
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
То Вилењаци осећају, Песниче! Не смета сваком овај мали простор, само Вилењаци и Божанска Бића, вапе за Космосом.
Ниси једини песниче врли . Овде на овој јадној, измученој, напаћеној , повређеној и тешко рањеној лепој планети Земљи, заиста је постало тегобно боравити. Тегобно је души тегобно је очима , тегобно је ушима и свим другим чулима која осећају свеколико зло које хара овим светом. Ако употребиш вид ,
највише зла видиш , ако употребиш слух, највише зла чујеш, о добру се и не чује скоро ништа јер га је мало, ако употребиш чуло мириса, много се више оећа смрад него мирис јер је и он на издисају . Планета нам је још увек лепа али када
се из Свемира гледа јер се са те даљине свеколико зло тешко примећује.
Нисам неверни Тома, већ напротив, као и наш песник, радим на томе да добро буде још боље, да лепо буде још лепше, да светло буде још светлије , а да таме и зла уопште и не буде .