(МАЛИ ЕСЕЈ О ПОЕЗИЈИ ВЛАДАНА ПАНТЕЛИЋА)

Унук храброг ратника солунца, деда Николе и не мање важне бабе Обреније, Пантелић Владан је растао у планинском, прелепом селу Тијање,  тако близу а чини се и сасвим далеко од осталог света. И од деде и од бабе наследио је Владан да чује и разуме милозвуке причљивих  храстова, чаврљање стотина лековитих трава, значајно појање птица, песме прелепих вила из Манитог Вира Тијањске реке, зов вукова и најважније од свега, да чује и разуме тишину Тијаније.

Тишина Тијаније води га путевима овостраног и оностраног, Овосвета и Оносвета, стазама и путевима, плавичастим светлима, само за њега обележеним. Тим стазама и путевима путује Владан стално и са сваког путовања доноси по комад плавила Сварогова, био то Каменчић, Планина и Орао у Оку, Рецепт за здравље нечије, Љубав за срца усамљена, Музику за оне што не чују, Доброту за зла овога света и Живот-Лепоту за Васељену целу, како често сам каже.

Ово Чедо србскога Рода, поезију пише користећи речи одавно заборављене или у трену осмишљене, па када се први пут са његовим песмама сретнемо, чини се да треба неки ново-стари речник да отворимо. А то су речи  лечилице, храбрилице, снагодајнице, лепотоправилице, љубодајнице – чији звук милује, додирује душу, срце, ум и тело, Уме Владан Пантелић као прави ратник да опаше муњом сабљу ковану,  спреми  стрелу  од Месеца и крене у бој за Род Сварогов и коначну изречену Историју Истину! Уме Владан Пантелић да чини и рашчини, сачини и надчини, уме јер на путу његовом има сестрица Звезданих пратилица.