У мени, истовремено, обитавају две личности, две нарави, две природе, два карактера, два бића која су у вечитом рату између себе.

Прва моја личност, прва моја природа је блага, кротка и смирена, пуна радости, топлине и несебичне љубави према свакоме и свему, док је друга моја личност, друга моја природа посве опречна и супротна првој: жестока је, оштра је, прека и љутита, тако да  у сваком трену, и изненада, може да севне, да плане и, ршум да направи.

Против ове друге своје личности, друге своје природе – коју сам наследио од својих предака горштака, Старих Херцеговаца, ратника и динарских вукова – водим свети рат целога живота својега.

Зауздам је, притегнем јој дизгине, шибам је и мамузам жестоко, али ми се – ипак! – у неким тренуцима-не-знам-којим, изненада истргне из шака, те почне да урла, да бесни, да пенуша, да њишти и туче копитама као и сваки дивљи пастув.

Највише се плашим таквога себе, а некада осећам и гађење над таквим собом!

Када будем сасма укротио и смирио ту своју дивљу и ратничку природу, ту своју својеглаву и тврдоглаву личност, тада ћу, верујем и знам, моћи да узлетим и до најудаљенијих звезданих јата.

Уосталом, сваки свети рат и јесте унутарњи рат, рат са самим собом!