Почетак је нове школске године.

Присетих се времена када су моја деца, пре много лета, полазила у школу.

Говорио бих им скоро свакога дана, подсећајући их вазда изнова и опомињући: У школу не идете да се образујете, да се развијете у самосвојне личности, већ да вам поробе ум, да вам пониште машту, визије и снове, те да, на крају, од вас направе медиокритете, корисне осредњаке и идиоте.

Није ми уопште било важно какве ће оцене, какав успех имати моја деца – јер, у крајњем, сваки успех је, ипак, некакав успех! – већ, да се што више сачувају од ватиканско-језуитског система поробљавања ума, душе и духа, од рептилске социјализације и кастрације те, да што више остану своја на своме, да мисле својом главом и осећају својим срцем и својом душом.

Сад ће тамо неко, у дубокој позадини, рећи: па, то је немогуће!

Могуће је, и те како је могуће!

Моја су се деца сачувала, не само у основној школи, но, и у свим потоњим школама, све до свршетка студија, на факултету или академији.

Да својој деци нисам тако говорио од првога разреда основне школе, по свој прилици – а и уверен сам у то! – никада и не би дошла до факултета или академије, нити би икада пронашла свој пут.

Школу овакву каква јесте требало је одавно укинути!

Ту се деца нити образују нити васпитавају, већ се све време, над њима, једино спороводи рептилска социјализација, кретенизација и кастрација сваке врсте.

Деца се у школи заглупљују и затупљују; убија им се машта и стваралачка имагинација; поробљава им се ум, душа, свесност и дух, да бисмо, на концу школовања, добили корисне осредњаке, персоне и идиоте који ће унапред, без икаквог бунта, пристајати на сваки вид задатог живота.

И, надасве, сва та знања која се у школи стичу јесу лажна, безвредна и безначајна.

Ја овако васпитавах своју децу, а ви чините како вам драго!