Благослов Вилењаче, тако је то су путовања за упознавање твоје душе и отварање и даривање светлости другој души за даље, шаљеш ту танану божју љубав за светлост Творца и вечност, сваки поглед из дубине, мисао о лепоти, узносиш и подижеш све душе у Творцу, иако је свадба била са музиком, мало онако у прашини, ту су биле прелепе душе, за осветлети и подићи, када ти то радиш, оне то оесћају иако не знају баш шта је то, али њихова душа зна и узврати ту исту светлост коју ти сам дарујеш, све се одбија од тебе и ти то добијаш, испада да ми сами себе сваког дана васкрсавамо и сами подижемо, ако ти одустанеш од лепоте, одустају и други, понекад се деси да мало застанемо, али Творац одмах пошаље тог дана душу свету, да нас подсети на себе, тако се свакодневно плете  поглед, мисао, изговорене речи у једну велику Светлосну спиралу која куца ритмом безконачне Вечности.

Како те чува царица и васпитава, Вилењаче, можеш да пишеш о свему, али позадину коју остављаш иза себе тај невидљиви траг, више се осећа и прља, него сама твоја реч написана видљива, када нешто читам прво сакупљам позадину и све мирисе и сећаје те душе, и ако је ту мир и пријатно, осећа ћу се свеже, а ако није осећам како се прљам и  почиње да смета то што читам, тако да ја и не волим баш свакога да читам, доста се тада запрљам, не знам шта није у реду, као да сам само удисала таму, и све морам да бришем, откривам, као да себе поново морам да обновим, то се тако лепи, душа и срце требају бити чисти, да би неко писао и даривао светлост, али добро свако има свој ниво бућења, тако да је неко увек ту за неког, бар малу искру да осветли, то треба да разумемо, е да, мој Вилењаче, не мораш увек бити расположен када ми се јављаш, то поштујем и разумем, волим те тек тако, што постојиш, је л знаш!