Не умем више да се дружим с људима.

Не умем више да слушам давно испричане приземне, бесмислене, несувисле, и, по тисућу пута прежвакане приче.

Немам више времена за дружења с људима.

Немам више времена за празнословља.

Немам више право на обичне речи.

Обичне су ме речи одувек свлачиле на земљу, у блато, у каљугу, у таму овога света.

Обичне речи прљају и замагљују душу.

Уствари, немам више времена ни за какве овоземаљске ствари.

Све што је од овога света, то је трулежно и ништавно.

Још сам у младости освестио, да немам ничег заједничког с људима.

Био сам нервчик, неуротичан и прек.

Умео бих и да се и побијем с оним ко би ми био досадан, ко би пожелео пошто-пото да ми наметне своје несувисле и бесловесне теме.

Тада бих га, оштро, као сабљом, пресецао у по речи.

Ту сам, с њима и међу њима, али нисам њихов, нисам један од њих.

Људи ми ометају мисли, снове и визије.

Ко је посвећен стваралаштву, духовном и оностраном, ко је посвећен Творцу и Васељени, тај није ни за каква дружења, а још мање за празнословља.

Људи немају ни мисли, ни снова, ни визија.

Сва њихова поетика јесте: у се, на се, и пода се.

Одувек сам био степски вук, вук самотњак.

Одувек сам се клонио чопора и крда.

Ко год, још у младости, крене унутрањим путем вилењака, тај до краја свог овоземаљског живота остаје степски вук.