Србин, ако је пробуђен и освешћен, не мора уопште да изучава санскр(и)т.

Потребно је само да дубоко, срцем и душом, зарони у ведсрбски језик, језик матрицу, језик мајку.

Зато што је санскр(и)т произишао из ведсрбског.

То је језик наших Звезданих Предака, а, истовремено, и језик наших Белих Богова.

Колико познајемо ведсрбски језик, толико смо и мудри.

Нема божанске мудрости изван ведсрбског језика.

Надаље, пробуђен и освешћен Србин не мора уопште да чита обимне, дебеле и тешке књиге, поготову ако су те књиге писане на језику који није ведсрбски, јер од тих силних књига неће бити ни мало мудрији, па ни паметнији.

Довољно је само да темељно, студиозно и посвећенички изучава и проучава ведсрбски језик, да трага и размишља о коренским речима, да ослушкује и осећа сваку реч, сваки слог, сваки глас, да сазерцава свет у себи и свет око себе.

Претпостављам, осећам и знам, да нико од вас није тако страсно, тако посвећенички читао књиге као ја у младости, али и у зрелом добу.

Читао сам, у неко доба, по три обимне књиге за ноћ!

Рано сам још савладао неке тајне и вештине брзог читања, читања по дијагонали, а потом и по вертикали.

Проучавао сам и истраживао многе области човековог стваралачког духа: теологија, философија, антропологија, етнолигија, белетристика, историја уметности, историја књижевности, древне језике, митологије, светке историје, психологије и, надасве, поезију.

И, шта је, на концу, од свих тих силних књига остало у мом бићу што ме чини овим што јесам?!

Остали су само снови, визије, машта, стваралачка имагинација, лирика, поезија срца и душе.

Све друго је ишчилело, испарило некамо.

Не – немојте погрешно да схватите – нисам ја заборавио те силне прочитане књиге, већ, напросто, ништа мени као песнику и ствараоцу није остало од тих књига, ничему ми одавно не користе, ништа ја данас нисам ни мудрији ни паметнији од тих књишких знања, јер је све то лажно, измишљено, надувано, умишљено, уображено, ташто и гордо.

Остало је само моје биће, срце и суштаство, моје биће и суштаство повезано са пра-језиком, са језиком мајком, са врдсрбским језиком, са Творцем и Васељеном.

Пре више од двадесет година, у тренутку изненадног просветљења, престао сам да читам књиге.

Сем поезије и лирике, ништа више не читам.

Само су поезија и лирика једина истина у свим тим силним књигама света.

Све остало су лажи и измишљотине.

Све књиге, ако нису поезија и лирика, писане су у таштини и городости, писане су под утицајем лажних учења и лажних знања.

Овај свет, овакав какакв тренутно јесте, и почива на лажним учењима и лажним знањима.

Свет је и болестан од свих тих лажних учења и лажних знања.

Само поезија и лирика могу да нас врате нама самима, нашем бићу и суштаству, нашем Творцу и Извору Живота.

Све остало је омаја и опсена.

Све остало је дим и магла.

Али, поезија и лирика нису само у поезији и лирици, већ у Свему што је у нама, и у Свему што је изван нас, свуда око нас: међу планетама, сунцима и звездама, међу сазвежђима и звезданим јатима, међу овостраним и оностраним световима.