На тренутке имам осећај,

да сва бића болују у овоме свету,

да смо сви ми болесни

од неких тешких,

дубоких и неизлечивих бољки,

да смо сви ми –

али, свако од нас на свој начин –

помало уврнути, ћакнути,

луцкасти, непредвидиви,

непостојани и вероломни,

да је нека праискона злоба и тама

подмукло притајена дубоко негде у нама,

у нашем бићу и суштаству,

и да само вреба прилику наше небудности,

па да нам се отме и отргне са ланца,

попут разјареног бика,

те да почне да руши и уништава

све око нас, па и у нама самима.