У почетку смо имали све србске речи, све србске изразе и све србске појмове, а потом смо све то, скоро обноћ, изгубили, а на место србских речи дошле су све саме туђице, све сами варваризми.

Пре нешто више од пола века, Срби су говорили брзојав.

(Први пут сам за брзојав чуо од свог деда, витеза Карађорђеве звезде!)

Није постојао телеграм, већ брзојав, што и јесте у самој бити, јер се брзо, муњевито дојављује.

Колико је србски народ запуштен и запарложен, најбоље се види по језику.

Већина савремених Срба говори уличним, лумперашким, шатровачким језиком.

Језик је огледало како личне тако и народне душе.

Мој србски језик јесте језик мојих предака Белих Срба и Белих Богова.

Не занимају ме више ови савремени, хибридни и натурализовани Срби који не говоре мојим језиком.

Говорићу и писаћу ведсрбским, па макар ме нико од савремених Срба не разумео!

Не желим због тих успаваних и неосвешћених Срба да мењам свој језик.

Уосталом, одувек сам само и писао за Беле Србе.

Писаћу: тисућа, тајница, творница, стројница, брзојав, влаче, тисак, тисковина, крајолик…

Јер, све су то праисконе и дивотне ведсрбске речи које су користили сви моји Бели Преци.

Нема ту никаквих кроатизама, како празнослове неки необавештени Срби, зато што су сви ини језици у нашем окружењу, уистини, тек варијанте и дијалекти ведсрбског језика!