Дан за даном жути, вене
у мом уму успомене
коме руке пуно бреме
мог живота то је семе.

Вода лије низ путеве
потоком бих хтела доћи
да уставим потапања
крина белог и љиљана

Зарад зоре позна јесен
погледом ме заобиђе
моје племе сад је мало
уплашено стадо Бело.

Занемела од тог мрака
грабим скраму са очију
паучина стеже,  гуши
ал ме чује ко не чује
ни вукова нема више
сва нам стада сад разбише….

А ја стојим вичем гори
вичем Роду од постанка
јесен гуши мрак пред нама
наше стадо међ временом
нити овде нити тамо стоји немо
сви без гласа, успомена и живота

Пробуди се Роде мили,
да сви шумом пут тражимо
да се родном храсту
своме од искона сви врстимо