Мили моји, Времена су дошла тешка, можда и претешка, и таква, донела су нам немире. Осећам, видим, да су нам се бојна поља раздвојила, да, свако од нас, своју битку бије. Нећу писати шта смо могли или, шта можемо, готово је, како написах већ, свако од нас, бије своје битке. Пожелећу, да, сви изађете као победници, јер, заслужујете! Радоваћу се, када дознам, да сте успели, да сте љуте непријатеље сатрли. Као сви ви, тако и ја, одлазим на челу своје битке, да се борим, да победим! Остајте ми, сви ви, здрави, срећни и благословени! Не опраштам се од вас, само, моје срце ово не може да поднесе. Ово расуло које смо унели у Јато своје, разара ме и распршује. Осетила сам бол, терет, слабост,… Срешћемо се, негда, у Свету, у коме нема утвара, нема опсена, нема лошега! До тада, боримо се и победимо, јер, створени смо да побеђујемо! Волим вас , ваша Светлуша!