Кад сам имао шеснаест година, кренуо сам да учим карате код једног тренера у Панчеву чији учитељ бејаше  легенда србског и југословенског каратеа – Владимир Јорга.

Први час, који сам запамтио за сва времена, био је увод у тајне и суштину каратеа.

Ратника не чини ратником ни снага ни умеће ни вештина ни било каква борилачка техника, већ смирен и сабран дух.

Само онај ко у сваком трену влада собом, моћи ће увек и да се одбрани од сваког противника.

Суштина, тајна, сврха и циљ каратеа јесте да победимо свог највећег непријатеља, а тај наш највећи непријатељ почива дубоко у нама.

Карате није туча, није борба, није спорт – не, карате је много више од тога!

Карате је поглед на свет, животна филосоија и поетика живљења.

Карате је унутарњи пут самоостварења личности.

Ко не победи своје страхове, немире, љутњу, мржњу, лоше мисли и бес никада и неће постати каратиста.

Да бисмо дошли до тога, морамо да се посветимо раду на себи, на својему духу.

Али, то не може да се постигне за месец, за годину, за три године или за десет година.

Не, то је рад за цео наш овоземаљски живот!

Почињемо овог часа са радом, и радићемо до краја живота.

Ко не разуме, не схвата и не прихвата ово, томе је најпемтније да више и не долази у овај клуб да тренира карате.

Јер, ми овде не учимо да се бијемо, не учимо да пребијамо и убијамо друге; ми овде учимо да постанемо бољи него што јесмо, да постанемо, ако је могуће, најбољи људи у сваком погледу.

Да будемо племенити, отмени, узвишени, а храбри и неустрашиви, изнад свега!

Упијао сам сваку изговорену реч, претворивши се посве у унутарње чуло.

Те јесењи вечери, 1965. године, док сам се, после предавања, враћао дома, пролазећи кроз Народну башту, ја нисам више био онај смушени дечак од пре само два часа!

Не, био сам пробуђено биће.

Био сам онај што је доживео просветљење.