Доброслав (13.10.1938 – 19.05.2013) најпознатији руски волх, родноверни националиста и анти комуниста

Стријеле Јарила (1989) – Волх Доброслав

 

 

Култ претка или религија обожавања мртвих је имала најдубљи утицај на морал, вјеровања, психологију идеје и осјећања индо-европских народа.  Преци су били посвећени древним свечаним обредима. Уз општи спомен и погребне гозбе сличне Олимпијским играма у Грчкој. “Свака већа симболика њиховог језика се заснива на форми култа мртвих“ – писао је Освалд Шпенглер у својој књизи “Пропаст Запада“. Култ предака може се сматрати као темељни принцип свих религиозно – етичких учења, система и доктрина, кроз њега је, дакле, изграђен темељ религијских, политичких и друштвених институција старог свијета.

“Дивне су наше светиње, наши преци, посебно у поређењу са неживим идолима. С тим у вези потребно је вјеровати другим предањима, тако многобројним и екстремно старим.“

Патриотизам происходи из латинске ријечи “Patria“, земља очева, Отечество или Отаџбина, оно мјесто гдје су покопани наши очеви, наши преци.

 

Култ претка мистично повезан са обожавањем Сунца, је представљао основну садржину религијско-диховног живота Словена. Није то био само култ индивидуалног претка појединца него и култ племенског и општеплеменског претка.  Душе предака, уздигнуте смрћу у благотворна божанства, су постајало невидљиви чувари живота и заштитници или покровитељи клана или племена. Велики дједови-хероји, вождови и пророци су били свјетло Родних Богова. Понекад су они говорили кроз уста инспирисаних волхова. Значење ријечи “инспирација“, “продуховљеност“, указује да је човјек у медиумистичком трансу гласноговорник, преносилац воље претка покровитеља рода, и њихове изреке се доживљавају као оглашавање по налогу претка.

Празник Радуница, русална свештенодејства, молитва на дан Нава, ритуали помена и служења умрлима су тако уређени да одржавају везу између свијета живих и других свјетова, а нарочито везу са прецима и свијетом мртвих. Благочестиви обреди обједињавају чланове родног савеза у једну цјелину,  мртви,  живи и нерођени који се нису оваплотили –  сви путеви воде несаломивим везама. Нарушавања тог савеза и обреда погибељно дјелује на род. Непрекидност и учесталост су од погребних обреда створили магични ланац, који је био кључ њихове снаге.

Обред је имао строго окултни смисао, и невјероватно гријеше они који вјерују да је то наводно све обична пракса, пуста форма без најдубљег садржаја. Ти људи не схватају дубину ритуала која је укоријењена у другим димензијама.

Етимологија ријечи “обред“ говори сама за себе. Нешто, неки ентитет припада одређеној форми, има видљиву спољашност утиснуту у симболици. У обред је укључена одређена мистерија која је невидљива и “план“ се одвија тако да буквално остане недокучива за нас. Обавити ритуал са чистим срцем, искрено вјерујући у његову благотворну силу, свјесно или несјвесно бићемо мало ближе разумевијању тог тајинства. Ова света церемонија, за разлику од каснијих овоземаљских, није била саздана да је схвате обични смртници, него се јављала откровењем човјеку високо-духовних квалитета, дејствујући у више облика.

Обред је изузетно традиционалан, и стога је најпоузданији свједок прошлости. На крају крајева, свака новотарија, чак и безначајна, пријети губитком светог смисла и моћи обредних дејстава. Стари Словени су били убијеђени у обредну моћ дјелања а која је опет везана са култом претка. И не просто увјерени, него тврдо и непоколољебиво убијеђени. У древним временима људи су били склони скептицизму не мање него данас, али су били доста мудрији.

Лошим јудео-хришћанско и материјалистичко васпитаним људима, веома је тешко да разумију поглед на свијет људи тог доба и културе. Они су ван нашег искуства. Да би поново васкрснуо своје старо лице, да пронађеш идентитет са свијешћу,  не гледај ван него унутар себе, историчар напримјер може бити и сам мистиком, јер мислилац-мистик има неки посебан њух, посебну способност да развија саосјећајност емпатије, директно интуитивно разумевање. Ово произилази из дубоког извора знања више него из рационалног размишљања. Постоји нека врста препознавања, сјећање које је давно уграђено у душу. Познато је да би, разумљиво, цијенили и  вољели истинску народну културу морате бити веома културан човјек. Тако на исти начин да би сте проникли у свијет идеја и осјећања наших далеких паганских предака неопходно је вратити се у Природу. Но, бити ближе Природи не значи само обитавати у Њој. То значи бити Њеним саучесником и пратиоцем, бити ближе силама Природе, и стога бити мистиком. За историка је најважније прећи психолошку баријеру, трансформисати себе и своје знање. И онда, тек онда ће бити јасна тајна паганска духовна култура. Онда постаје јасан  посвећен и просвећен став првобитног човјека према смрти, јединство живота и смрти у његовом уму. Живот и смрт су нераздвојни. Земља живих и тајанствени свијет мртвих су међусобно повезани, смрт човјека значи његово рођење у другом свијету, одакле се неизбијежно враћа на земљу.  Рођење је отјелотворење душе.

Са страхопоштовањем свако од вас пажљиво чува свијетле слике наших умрлих сродника. Ми се мислено обраћамо њима, исповиједамо, молимо за опроштај, призивамо их као анђела чувара када се налазимо у великој опасности. И при том осјећамо утјеху, очишћење и подршку, јер је наша пажња тог тренутка везана за продуховљеност коју добијамо од наших предака. И без икакве обмане, интуиција нам све говори јер то није илузија него живо искуство срца, једно реално мистично заједништво. Могућност да мртви утичу на живе је огромна, под условом да постоји веза осјећања. У древна времена није било горе казне од казне заборава. Сврха обреда древних Руса је била у томе да се уђе у магични круг осјећаја реалности контакта са душама мртвих. То је било окултно ступање у везу заједничким импулсом са вољом вјерних сродника, укључених у заједнички завјет, удруживањем заједничких енергетских поља чиме олакшавају пут прецима до живих. И тада су душе покојника невидљиво уткане у русални хоровод.

Љубав – најкреативнија од свих енергија је највиши израз комуникације међу душама. Призивање духовне љубави побјеђује и саму смрт, и као неодољива сила привлачи душе и враћа их из загробног живота у тјелесни свијет. Чудотворна моћ погребних обреда је била кључна за оваплоћење отишлих сродника поново на Родној Земљи.

Када самртнику приђе последњи час, и дух са мало астралне одјеће напусти смртно тијело, преци га чекају и поздрављају на прагу у жељи да му олакшају тренутак прелаза у другу раван постојања.

У својим истраживањима многи љекари, укључујући Елизабет Киблер-Рос, Карлис Осис и Р. Моуди, на основу бројних свједочења болничког особља  о предсмртним визијама умирућих као и личних сјећања враћених у живот након клиничке смрти људи, пишу о општем феномену којим је обично праћено умирање.  Утисци, исповијести, једногласна запажања у  реалности феномена умирања воде ка томе да је покојник отишао у скуп својих драгих рођака који му помажу да пређе исход посмртног стања. Ова визија над смртним одром је дивно и доста вјерно описано у роману Томаса Мана “Бунденброкови“.  Упечатљива је аналогија са визијама умирућих и пост-мортем искуствима “васкрслих“ (реанимираних) пацијената  потврђује реалност сусрета духова које смо нашли и у тибетанској “Књизи мртвих“. Овај јединствени рукопис, древно религијско и филозофско откровење о смрти, припреман хиљадама година конкретног искуства са смрћу, садржи подробне описе узастопних фаза умирања, и посебно, када “сијенке мртвих предака долазе.. оне су освијетљене неком посебном врстом сјаја…“ Књига је записана инструкцијама бројних лама а на основу усменог предања и учења која су научена од свештеника првобитне добудистичке религије Бон, која има индо-европске духовне корјене. Централно мјесто у религији Бон је заузимала Религија и култ реинкарнације предака. По езотеријског традицији Бон је владала тајнама Шамбале (мистично краљевство скривено иза снијежних врхова Хималаја.)

Наши стари су нам завјештали идеју трансформације – ту узвишену идеју, тако дубоку и утјешну, неодољиву како и за мудраца тако и за незналицу.  Овај спиритуалистички поглед је предухитрио Веданту, Канта и Платона, происходећи из великих закона очувања енергије и духовног уздизања. Срж идеје трансформације се не може посматрати историјски, него метафизички; та идеја је стара колико и људски ум и осјећања, и представља урођену, природну људску вјеру.

“Учење о метапсихози, која долази из најстарије и најплеменитије ере људске расе, је увијек била распострањена на земљи и било је вјеровање огромне већине људи па чак и начело свих религија, са искључењем јудаизма и његова сродника.“ (Артур Шопенхауер, “Свијет као воља и представа“)

 Практикује се и данас у свим неисламизованим дијеловима Азије концепт поновног рађања душе, који је настао независно од будизма и много прије њега.

“Постоји једно древно предање, сјећам се само какво је“ говори Платон о трансформацији у свом “Федону“. Традиција његова сеже и до питагорејаца и орфичара. Питагора је публиковао учење из трачких мистерија која је инспирисана из рода Орфеја. Погребни обреди многих народа каменог доба, свједоче о томе да с њихова религија заснивала на реинкарнацији односно трансформацији или оваплоћењу. Карактеристичан је положај покојника сахрањеног у старим гробљима. Постављали су покојника на бок са савијеним кољенима и рукама притиснутим на груди. Овај обичај сахрањивања је био уобичајен у Европи (и не само у Европи) миленијум прије нове ере. Извијесни француски историк Марсел Оме је у својој књизи “Синови Сунца“ указивао да је чучећи положај покојника симбол будуће обнове тј реинкарнације: “он је привремено повучен из живота, али везан у положају фетуса у материци, он ће се ускоро вратити у виду малог дјетета, пуног врлина свог претка.

Чак и у давна времена примијећено је да се вријеме рата и вријеме после рођења дјечака увелико заоштрава. Савремени демографи називају ову мистериозну појаву „феномен ратних година“. Говорећи о веровању у реинкарнацију, морате имати на уму веома важан обзир; увек и свуда је то значило пресељење душе мртвих рођака само у круг њихових живих чланова породице, клана или племена. Покојник се враћа на Земљу, оличен у новорођенчету. Сама ријеч новорођенче значи “поново рођен“ (као и “новопредстављени“ – “поново умирући“). Одатле и потиче обичај давања имена по умрлом претку, рођаку. У принципу, према древним вјеровањима, име је предзнак човека, хранитељ његовог генија. Име садржи окултну снагу, име херојског претка говори младенцу и квалитете које носи. Неприродно усађивање јудејских имена од стране хришћанства у Русији умјесто родних светоотачких имена је имало за циљ прекид везе између времена и покољења, између потомака и предака и одузимање природне духовне везе. Ону заиста универзалну увјереност народа у буђење својих синова и кћери на родној земљи. Покретањем у мистерије Вергилије казује причу у „Енеиди“, како Сибила открива Анхиса, Енејевог оца, у подземном царству. Анхис објашњава Енеју учење очишћења и пресељења душе, а затим прориче њему и његовим да неће бити дио својих потомака.

Ако се у земљи руских извиђача у сјеверо-источном Сибиру, роди дијете са биљегом, они су то тумачили да се дијете родило умјесто неког од мртвих рођака који је такође имао биљег. Такве идеје су распрострањен чак и  данас и у другим дијеловима Русије.

Ескими вјерују да у дјетету живи душа неког од умрлих рођака; па кажњавање дјетета сматрају као повређивање једнога од мртвих. Ханти и Манси Западног Сибира, вјерују да душа покојника после одређеног времена поново рађа као новорођенче у кругу своје породице или племена, происходећи од једног заједничког претка.

У Конгу, мајка умрло дијете обично сахрањује у близини куће, како његова мала душа не би морала прелази далек пут на повратку у материцу када се буде рађала поново следећи пут.

Џејмс Фрејзер пише у својој “Златној грани“: “Код Лапонаца се трудници обично у сну јавља неки од преминулих предака и обавјештава је ко ће од умрлих чланова племена да се роди као њено дијете и чије ће име беба да понесе. Уколико жена није сањала такав сан, отац или рођак дјетета одређују име путем гатања или се савјетују са чаробњаком“.

Едвард Тејлор у “Антропологији“ каже да Јоруба црнци поздрављају новорођенче ријечима: “Здраво, дошао си!“ Затим свештеник-пророк објављује која се душа вратила да живи у новом тијелу. Након тога, свештеник, објашњава родитељима дјетета и његову личност обликују према оваплоћеном претку, чиме инспиришу дијете да спозна своју праву природу и потенцијале, при том добијајући и име тог претка. Сличан посебну церемонију практикују тибетанске ламе, шамани Средње Азије и индијанска племена Америке. Гатање и прорицање судбине на изразито сличан начин постоји од времена прије потопа времена до данас у многим земљама чак и толико удаљеним да је међусобни културни утицај практично немогућ. Постоји у овоме нешто урођено, нешто што се не доводи у питање. Остаје да додам да су сви ти народи продужење рода што је света дужност исто као и слављење претка.