Гледало је Сунце Земљу  – љубав своју,

Како снева у тишини снове дивне меке.

Гледало је њене сне,  како  јаву живе.

 

 

А Земља …. сневала је,

Вода изворе  Светих планина и

Језера –  вила боравишта

И тополе танке и брезе што звонко шуме

У сенама храстова громних и

Шапат трава око њих и

Говор пчела и свитаца сјај.

И сневала је Земља дугу, у капи  росној

И камен што пева таласу што стиже.

 

Гледало је Сунце и смешило се,

Љубави својој првој и  

Сузе му миле оросише лице.

Сневај мила, снове дивне, будићу те скоро,

 Јутра једног плавог, да загрлим те најјаче!