И винух се мед планине Свете

Што додирују небо, где оно то највише воли,

Да помилујем камен, на врху што чека ме!

О волим те, грумену драги, стижем ти, ево!

 

 

И гледамо камен и ја долину

Што светлом измаглицу распршује!

Гледамо потоке бројне што токовима

Кривудавим земљу  љубе!

 

 

 

Гледамо камен и ја и држимо се за руке.

Радост титра унутар дубоко и

Осмех краси нам лица.

„Слушај!“,- каже ми он „ чује се замах

Орлових крила.!

Чујем, рекох, да..,

Лете да поздраве сунце сањиво још

И месец  успаван већ!

 

Пољуби ме мила- камен ми рече –

Искром ока,

И срца део жара ми поклони!

Сећаш се, мила, кад једно смо били

У световима давно заборављеним!

 

 

 

Сећам се, свега ја! Океана воде

Ледници су сад;  ал топи их сунце

И кристали ће опет донети склад!

И ти ћеш, мили, бљеснути тад као некад!