Да би се схватило које су заправо информације постављене у овој причи, потребно је само превести их на савремени језик, разумљив свима, значење појмова, значење речи које су се користиле код наших далеких предака, одредити време догађаја описаних у Причи –  онда нам се отвара оно што се заиста дешавало у далекој прошлости у свој својој пуноћи.

Отвориће се такве информације чије постојање је чак и тешко и замислити, и што је најинтересантније у свему томе, на примеру живота обичних људи тог времена, живота који је за те људе био свакодневма уобичајена стварност  која  нашом савременицима изгледа фантастично!

 

А на крају крајева, то је заиста Прича о животу обичних људи, у којој су сакривене изванредне по својој суштини информације…

Једноставна ћерка фармера из села у глувој тајги креће на путовање по далеким планетама-земљама, о којима је чула, али никада на њима није била.

И отправља се на то далеко путовање у потрази за суђеним и покретаће је само срце пуно љубави.

И посетиће друге планете-земље и састаће се са Богињама и Боговима Светлим — Јерарсима Светлих Сила а они ће јој помагати у потрази за њеним суђеним јер таква љубав и верност заслужује поштовање и уважавање ЧАК и БОГОВА-ЈЕРАРХА!

 

 

 Мидгард Земља. Почетак

Дакле, почињемо…

 

„Живели-били у древном времену, у скуфу (мала насеља) шумском (имање у шуми – отац, земљорадник морао је да искрчи шуму) орач-трудбеник Љубомир Ведаславич са женом –ладушком Младом Зареславном. И даровао им је Род девет синова и три кћери. Љубомир Ведаславич је подизао синове на ноге, учио их вредном и праведном животу а уз њега је стално била ћерка најмлађа, Настенка. Све је она примећивала, све је речи и упутства од оца памтила“

 Старије ћерке, Забаву и Пролеће, васпитавала је и  љубављу обасипала Млада Зареславна. Деца су одрасла а родитељи  остарели.

Оженио је синове своје Љубомир Ведаславич, сваком је нашао невесту пригодну из рода славног, рода древног. Раселили су се синови са породицама по свим блиским крајевима и почели  се трудити и стварати на добро рода свог.

 

Али дошло је време, додељено Родом и Макоши, дошао је ред – умрла је орачева жена-ладушка Млада Зареславна. Направљена јој је крода целим светом, уприличили су јој славну тризну и почео је Љубомир Ведаславич сам да подиже своје ћерке. Све три његове кћерке биле су чудесно лепе и лепоте једнаке, али природе – различите.

„Прича о Јасном Соколу“ почиње  описом живота једноставног ратара, земљорадника, који је цео свој живот радио на земљи и подизао своју децу. Реч ОРАЧ — је застарела – то је како су наши преци звали земљорадника.

Занимљива су и имена родитеља Настје. На пример, њен отац је — Љубомир Ведаславич! Љубомир — „воли свет“, воли живот;  то је истина, свеобухватно име а до њега је и средње име право — Ведаславич „слави Веде“!

Пре свега, отац Љубомир је био ведун, човек који је својим делима прослављао Веде!  А Веде делима може да слави само ВЕДУН!

На крају крајева, раније се нису давала имена тек тако већ по суштини онога што чини човека и шта му је сврха.

А мајка Настјина звала се Млада Зареславна… и опет је име разумљиво. „Млада“ — такво име могло се дати младој души, која је још увек само на почетку свог успона по Златном Путу. А њено презиме потиче од имена „Зареслав“ блиског сваком русу, резонирајућег са душом! „Зареслав“ — зору славећи, то је значење њеног имена.

И име мајке Настјине у Причи НИЈЕ изабрано Случајно! „Млада“ — млада душа, није успела да стекне мудрост у својим претходних инкарнацијама или уопште није имала инкарнације раније што сугерише да су дајући људима имена Магови могли да виде суштину човека, да виде његову ДУШУ!

До чега ће довести духовна незрелост душе њене мајке, Настју, постаје јасно из текста саме Приче.

Имена старијих сестара Настје, такође, сама за себе говоре: Забава и Пролеће- и у току Приче постаје јасно, зашто су их назвали управо тако.

Имена деци су давана када напуне седам година, при томе, дајући им имена, гледајући у суштину душе и у складу са том суштином.

Име „Забава“ одражава суштину сасвим младе душе, која тежи само забави и забави, …

Име друге сестре Настјине — Пролеће (Веснајна) наизглед одлично име за девојку, око које стално лебди пролеће, али… у овом случају, име Пролеће носи неколико других значења — „стално улепшавајућа и дотерујућа“, како се Природа дотерује после тога, када се истопи снег а земља-мајка набаци на себе зелени „шал“, посут светлим и дивним пролећним цвећем.

У току анализе Приче постаје јасно, зашто имају БАШ ОВА ИМЕНА!!

А у овом одломку директно се указује на то да се образовањем синова и Настје бавио отац а васпитањем старијих ћерки — њихова мајка.

И поново, изгледа као наизглед случајни помен о томе али у Причи нема ништа случајно, све носи у себи кључне информације.

Ствар је у томе, што су се код наших предака подизањем деце бавили мушкарци, јер се сматрало да већина мајки НИЈЕ У СТАЊУ ДА ПРАВИЛНО ВАСПИТАВА ДЕЦУ!

И не зато што су лоше мајке, већ зато што их често у томе веома тешко омета мајчински инстинкт, који им није давао могућности да правилно васпитавају децу.

Због тога, мушкарци су васпитавали не само дечаке већ и девојке.

Наши преци су веровали да жена не може правилно да подигне синове у достојне мушкарце, и то је сасвим разумљиво, јер да би младић постао човеком, он мора да учи и да следи пример мушкарца а не жене.

Већина жена због свог материнског инстинкта није у стању да подигне у праве мушкарце своје синове.

То је наизглед јасно али у Причи се даје директан показатељ да већина жена није у стању да правилно подигне и своје ћерке, на основу истог материнског инстинкта.

Да би жена могла да избегне слепу мајчинску љубав она мора пре брака да прође фазу развоја разумне животиње и достигне фазу стварног човека. А жени да то постигне је много теже него мушкарцу из простог разлога што је хормонски систем жене два пута снажнији него код мушкараца.

Да, то је и разумљиво, јер свака жена — је носилац утврђеног природом програма материнства а то значи да је женски организам стално под много јачим хормонским утицајем него мушки. Женски хормонални систем је устројен природом тако, да се обезбеди не само нормално функционисање организма жене, већ и да се обезбеди пун развој нерођеног детета. И то је изражено чак и у томе да је величина хипофизе жене два пута већа од хипофизе мушкараца. Дакле, моћнији женски хормонални систем чини жену не само више емотивним и суптилно осетљивијим човеком већ и подложнијег утицају тих истих хормона који контролишу и инстинкте човека такође, а самим тим, жени је веома тешко да преузме контролу над својим најјачим инстиктом — МАЈЧИНСКИМ!

 

И у Причи се о томе говори пуним текстом: «…А старије ћерке, Забаву и Пролеће, васпитавала је и са љубављу подизала Млада Зареславна. …». То је изричито и наведено — ВАСПИТАВАЛА И СА ЉУБАВЉУ ОБАСИПАЛА!

У наставку ће бити јасно и разумљиво, до чега доводи такво обасипање љубављу! А Настју је васпитавао отац, и при томе: «…Љубомир Ведаславич је подизао синове на ноге, учио их вредном и праведном животу а уз њега је стално била ћерка најмлађа, Настенка, која  је све разумевала, све је речи и упутства од оца памтила и то је довело до тога да је она формирала јачи од старијих сестара карактер и велика интересовања.

И одмах је у Причи наведено, оно чему је учио своје синове и његову млађу ћерку Љубомир Ведаславич је — ТРУДОЉУБЉЕ И ЖИВОТ ПРАВЕДНИ!

 

И тако, настављамо: «…Али дошло је време, додељено Родом и Макоши, умрла је орачева жена-ладушка Млада Зареславна….» И поново, у овим редовима мало тога јасно савременом руском човеку. Једино што сви схватају, то је да је умрла мајка Настјина, али шта значи појам времена предвиђеног РОДОМ и МАКОШИ, не резонује са савременим идејама. Али узалуд, јер у овим речима се крије разумевање наших предака, а да би се разумело, шта је садржано у овим речима, вратимо се на Славјано-Аријске Веде:

МАКОШ — небеска Богородица, Богиња срећног усуда. Заједно са ћеркама Срећом и Несрећом управља Судбинама људи и Богова, плетући Нити Судбине. Богиња-Заштитница ткања и рукодеља, а такође и Заштитница куће Лабуда у Свароговом Кругу. Словенско-аријски назив сазвежђа Великог Медведа је Макош, тј. Мајка ковша.

Сада, повезујући оно што је речено у Причи са оним што су наши преци знали под временом, додељено РОДОМ и МАКОШИ, постаје јасно да је смрт мајке Настјине дошла у назначено јој природом време. Она није умрла од руке убица, ни канџи или зуба дивље звери, ни од болести, већ је умрла од старости у своје време, која је код сваког човека на нивоу генетике и судбине. Макош богиња — је прва од Богиња наших предака, чије име се помиње у Причи. То говори о томе да је породица Настјина живела по ведским традицијама, баш као и сав остали народ. Само у речима „Бог“ и „Богиња“ наши преци су стављали сасвим други смисао, него онај који људи стављају сада.

Под Боговима и Богињама наши преци су подразумевали људе који су као резултат свог развоја достигли ниво ствараоца!

А то је веома значајна разлику од данашњег појма „Бог“…

А сада, вратимо се тексту приче:

«…Направљена јој је КРОДА целим светом , уприличили су јој славну ТРИЗНУ и почео је Љубомир Ведаславич сам да подиже своје ћерке Све три његове кћерке биле су чудесно лепе и лепоте једнаке, али природе – различите …»

И поново се срећу речи, сасвим несхватљиве савременом руском човеку. Дакле, КРОДОМ су наши преци звали погребну ломачу. Наши преци нису сахрањивали тела мртвих у земљу, како се то ради сада, већ су их спаљивали на погребним ломачама. И то је чињено не зато што им је тако хтело, већ зато што су наши преци знали, да душа (суштина) човека остаје везана за своје већ мртво тело до тада, док се последње органско, што садржи гене тог човека, не разложи. Дакле, спаљивањем тела покојника, наши су преци тиме помагали душама (суштинама) мртвих да практично одмах буду ослобођене од терета већ мртвог тела.

ТРИЗНОМ су наши преци звали помињање преминулог човека. Одржавали су свечаност у част покојника, на којима су певали погребне песме и помињали добрим речима покојника.

У принципу Тризна је у славу живота, јер наши преци су знали да смрт физичког тела није значила престанак живота чак и конкретног човека уопште. Они су знали да је ослобођена након смрти физичког тела, душа, спремна за оваплоћење у ново физичко тело, у коме ће она (душа) наставити да свој даљи развој…

 

Након смрти своје жене Настјин отац је планирао да ожени неку старију жену- бобилку, да би она водила по кући послове.  Отац није хтео да оптерећује кућним пословима своје ћерке и смислио је да доведе у кућу бобилку за своје ћерке, старицу. Занимљиво је, да је реч БОБИЛ дошла до наших дана нетакнута и истозначна је речи УДОВАЦ, али удовицу или усамљену стару жену сада скоро нико не назива БОБИЛКА! Врло је интересантно посматрати судбину речи! Ја не могу сада да објасним зашто је реч „бобил“ преживела а реч „бобилка“ је практично нестала из говора народа. Али, ипак, та је реч сачувана у свом изворном смислу у току најмање ДЕСЕТ ХИЉАДА ГОДИНА! Реч БОБИЛ је настала из спајања две речи— БОГ и БИО (БИЛ).

«…А најмлађа ћерка, Настенка, говорила је оцу: — Нема потребе, мили оче, бобилку да узимаш, ја ћу сама на скуфу радити и о домаћинству рода нашег бринути.…» Занимљиво је да ни старије сестре Настјине, Забава и Пролеће васпитане мајком, већ заправо најмлађа ћерка, васпитана оцем, се нису примиле да воде домаћинство уместо њеихове умрле мајке. И у Причи се одмах даје објашњење о томе: _

«…Настенка је од раног детињства радна била. А старије ћерке, Забава и Пролеће, ништа нису говориле, само су биле љубазне и у жалости за мајком биле. …»

Настја је од детињства била РАдна — РАдна! Реч «Радна» потиче од речи «Радити» — «РАдити», што значи „поступати у складу са законима Ра“ у складу са законима СВЕТЛОСТИ, и одмах се даје објашњење тога:

«…Почела је Настенка уместо своје мајке газдинство по скуфу водити. Све је она знала, шта и како треба, а шта није знала томе се учила, и привкла се она свему. Отац је гледао и радовао се, што је Настенка његова таква вредница и по природи кротка. Сама по себи Настенка је добра била, лепо је писала а и доброта је красила њену лепоту.…»

Отац је васпитао своју најмлађу ћерку да буде вредна, независна, сама себи довољна, да се не боји и не избегава било који рад, јер, за сваког слободног човека рад — је радост, јер ако у било који рад улаже своју душу, из-под руку излази живо стварање људских руку човечјих, давајући РАдост не самом раднику, већ и свима осталима. А ето старије сестре, васпитаване мајком, ништа од тога нису прихватиле, јер је рођена мајка волела све да уради сама, да њене љубљене ћерке не оштете своје беле ручице тешким радом, и не изгубе своју лепоту пре времена!

И одрасле су оне не привикнувши се раду, бризи о другима, већ су мислиле само о себи! И у Причи се управо о томе и говори:

«…Сестре њене старије су такође биле прекрасне, само им је било премало њихове лепоте, бринуле су да прибаве руменила и белила и још лепу нову одећу, да би се у суседним селима на девојачким поселима показивале. Догађало се да су Забава и Пролеће по цео дан седеле, а и навече исто тако, а када дан прође биле су љуте, као што су бивале и изјутра.…»

Дакле, мушко и женско васпитање се веома разликују и не зато што су жене горе а мушкарци бољи већ зато што код жена у огромном броју случајева мајчински инстинкт не омогућава да правилно васпитавају децу.

То је разлог зашто се старије сестре Настјине данима само баве сопственим изгледом и ничим другим. Код њих чак није настала жеље да у нечему помогну својој млађој сестри. Љубави, мајчино пуно срце, једноставно не може да захтева а још мање агресивно, нешто од своје деце. И управо у томе лежи проблем.

Размишљајући тако да ће се наводно, „нарадити довољно када време за то дође“, обично доводи до тога, да када време дође, деца апсолутно нису спремна за реалан живот, а често и НЕ желе да раде. Дакле, таква „брига“ веома се често претвара у невољу, на првом месту, за одраслу децу. Нажалост, веома мало жена то схвата и у стању је да образује своју децу ИСПРАВНО. И управо таква потрошачка позиција се и развила код старијих сестри Настјиних, о чему се директно наводи у следећем одломку Приче:

«…Дошла је потреба оцу да на тржиште иде. Он је питао своје кћери: — А ви, драге кћери, шта да вам донесем, чиме да вас обрадујем? Најстарија кћер Забава говори оцу: — Донеси мени татице, шал, тако да боја на њему буде пуно и златом исписан. — А мени татице – говори Пролеће – такође донеси шал са цветовима, што је златом обојен, а у средини цветова нешто црвено да буде, и још ми донеси чизме са меканом кожом, високом петом, да би оне на земљи печат остављале. Старија се кћерка увредила се на средњу, јер је њу мајка више размазила, и рекла оцу: — И мени, татице, донеси чизме са меканом кожом, високом петом, да би оне на земљи печат остављале. И још, донеси ми прстен са каменом на њему – знаш да имаш само једну најстарију кћер! Отац је обећао донети поклоне, какве су рекле две старије кћерке. И упита најмлађу: — А ти, зашто ћутиш, Настенка? — А мени, татице, ништа не треба. Ја са двора нигде не идем, одело мени не треба. — Неправда твоја Настенка! Како да те без поклона оставим? Ја ћу теби онда посластицу донети. — И посластица не треба, мили оче – рекла је најмлађа кћер – А донеси ти мени, оче рођени, перо Јасног Сокола из чертога Финиста, ако њега на тржишту буде…»

Као што следи из овог одломка, најстарија и средња сестра Настјине такмиче се једна са другом у својим захтевима. И ни једна ни друга чак нису ни помишљале да за то, да би им отац испунио те захтеве, он треба да ради дуго и напорно на својој земљи.

А Настја уопште није желела да оптерећује оца својим захтевима, јер је сама добро знала како се и зашто све добија. И тек после убеђивања њеног оца,замолила га је да јој донесе са тржишта перо Јасног Сокола из Чертога Финиста и то само, ако га на тржишту има.

 У сваком случају, перо Јасног Сокола нема материјалну вредност, али зато има духовну вредност.

И све што је напред речено показује колико се Настја разликује од својих размажених старијих сестара, васпитаваних у слепој мајчинској љубави.

Али у овом одломку налази се још и експлозивнија по својој суштини и невероватна за наше савременике информација. И ова невероватна информација налази се, као да то није ни чудно, у захтеву Настје, која тражи од свог оца да јој донесе са тржишта „…перо Јасног Сокола из Чертога Финиста…“!

Девојка тражи да јој донесе са тржишта перо Јасног Сокола из ЧЕРТОГА ФИНИСТА!!!

Читалац ових редова не схвата одмах каква је то НЕВЕРОВАТНА «БОМБА» САКРИВЕНА У ТИМ РЕЧИМА! А „бомба“ у овим речима је заиста без преседана! И како би то свима постало јасно, у чему је суштина невероватне „бомбе“ у тим речима, довољно је само објаснити значење речи ЧЕРТОГ!

Наши далеки и не баш веома далеки преци звездано ноћно небо су звали Сварожјим Кругом на којем су они опажали ШЕСНАЕСТ ЧЕРТОГА или говорећи данашњим језиком, ШЕСНАЕСТ САЗВЕЖЂА!

Да, Да, сазвежђа јер раније су наши преци сазвежђа звали ЧЕРТОЗИМА!

Чертог Финиста у Сварожјем Кругу је наведен под бројем тринаест а његовим покровитељем је сматран Бог Вишњи!

И с обзиром на то, отвара се невероватна за наше савременике информација! Отац Настјин иде на тржиште, на коме он може да купи својој најмлађој ћерки перо Јасног Сокола, који живи на једној од планета-земљи у ДРУГОМ САЗВЕЖЂУ, које су наши преци звали ЧЕРТОГ ФИНИСТА!

То је већ само по себи НЕВЕРОВАТНО! Треба обратити пажњу на то, да је ТРЖИШТЕ, на које је ишао отац Настјин, било релативно близу шумског скуфа.

И највероватније, тржиште, на које је он ишао, није било највеће, али га ипак, НИЈЕ ИЗНЕНАДИО такав захтев Настје.

А то значи да је за било ког сељака у тим данима било РУТИНСКИ КУПИТИ НА ТРЖИШТУ НЕШТО ДОНЕТО ИЗ ДРУГОГ САЗВЕЖЂА!

А то значи да су наши преци не само ЗНАЛИ, да постоји мноштво насељених планета-земља, насељених разумним бићима, већ су и куповали робу од трговаца са тих планета-земљи и заузврат, продавали су своје производе њима.

Такође су знали, да су та разумна бића исти или скоро исти људи као становници Мидгард Земље. Али, наши преци су не само ЗНАЛИ о прикладности за живот других светова већ су трговали са њима, чак су се на шумском тржишту могли наћи производи са других планета-земљи, од којих су неке биле на удаљености од много светлосних година од Мидгард-Земље.

Ако је ЧАК И НАЈЈЕДНОСТАВНИЈИ СЕЉАК МОГАО ДА ПРИУШТИ ДА КУПИ РОБУ, ДОНЕТУ СА ДАЛЕКИХ ЗВЕЗДА, онда то значи, да је кретање између планета-земљи у тим данима био свакодневни феномен, са свим својим последицама.

 «…Пошао је отац на тржиште, нашао је поклоне старијим кћеркама, какве су му оне рекле, али перо Јасног Сокола из чертога Финиста није нашао. Он је све накупце на тржишту за перо питао: «Нема – одговорили су накупци – такве робе код нас нема; потражње – говорили су – за њега нема». Није желео да повреди своју најмлађу кћерку, своју вредницу и паметницу, вратио се дому, али перо Јасног Сокола из чертога Финиста није нашао. …»

Као што следи из овог одломка Приче, отац Настјин није могао да нађе на тржишту перо Финиста Јасног Сокола, а није могао да га пронађе НЕ ЗАТО, што је захтев Настјин оцу био луд, већ зато што за пером Јасног Сокола НИЈЕ БИЛО ПОТРАЖЊЕ! Заправо су тако објаснили купци-трговци са других планета-земљи одсуство те робе! Тако да НИЈЕ БИЛА Настја ни луда, ни фантазерка, просто су купци-трговци из далеких светова донели на Мидгард-Земљу само оне производе за којима је БИЛА ПОТРАЖЊА!

Да, то је и разумљиво, ко ће довозити на Антарктик лед?!На Антарктику је и његовог леда у изобиљу!

Купци-трговци донели су са других планета-земљи, које се окрећу око удаљених звезда, само оно што су могли да продају на Мидгард-Земљи. Управо из тог разлога отац Настјин се вратио са тржишта без поклона за њу:

«…А Настенка није била увређена. — Ништа, оче – рекла је Настенка – други пут када пођеш, тада ћеш начи, перо моје. …»

И поново је у Причи приказан карактер неразмажене девојке која не прави оцу скандал због тога, што он није могао да јој донесе са тржишта жељено перо Јасног Сокола из Чертога Финиста. Напротив, она је смиривала свог узнемиреног оца тиме, да ће јој следећи пут он сигурно донети драгоцено перо.

Још једном је перо тражено и није га било. Трећег пута Љубомир Ведаславич иде на тржиште и поново пита све своје ћерке о томе какве поклоне оне желе да им донесе: и опет су захтеви били слични.

И поново старије сестре Настјине показују своју размаженост и самовољу, што се јасно види из њихових жеља, које оне саопштавају свом оцу-раднику. Изјава попут „донеси ми нешто, али на то нешто додај још нешто“ говори о крајње размаженим старијим сестрама Настјиним. А Настја поново тражи од њега да јој донесе драгоцено перо Јасног Сокола из Чертога Финиста:

«…Пошао је Љубомир Ведаславич на тржиште. Свој посао је завршио, старијим је кћеркама поклоне изабрао, али најмлађој перо Јасног Сокола није нашао.. Иде отац скуфом шумским, и види он; иде по путу стари волх, ослања се на изданак храстов, стари волх,старији од њега, веома стар. — Здраво дедице! — Здраво мили. Што си ти у чезњи и тузи ? — А како да не будем дедице! Рекла ми моја најмлађа кћерка да јој донесем једно перо Јасног Сокола из чертога Финиста. Ттражио сам ја перо, али га нигде нема. А кћерке моје најмлађе, мени најдраже, више од свих ми је жао. Стари волх размисли, а онда одговори: — И тако нека буде! Одвеза он врећу и извади из ње кутију. —Сакри – говори – кутију, у њој је перо Јасног Сокола из чертога Финиста. Да упамтиш моје речи: имам једног сина, теби је жао кћери, а мени сина. Не жели мој син да се жени, а њему је већ време дошло. И каже он још мени: ко тебе за ово перо пита, ти онда одговори – ето невесте моје, Сварогом дане, испрошене. Рече своје речи стари Волх и одједном, нема њега, ишчезну он непознато куда: да ли је он и био овде или није!..»

! И дао је древни чаробњак оцу Настјином перо Јсног Сокола, а онда је нестао! Древни чаробњак, предавши перо Љубомиру Ведаславичу, нестао је… тј. отишао ЛАКОСТУПОМ (ЛАКИМ КОРАКОМ) ИЛИ ДУНОВЕЊЕМ (У ОБЛАКУ), како су говорили наши преци, или се телепортовао, како би рекли наши савременици. Разлика је само у томе, да су речи ЛАКОСТУП И ДУНОВЕЊЕ изворно руске, док је реч ТЕЛЕПОРТАЦИЈА у руски језик дошла из енглеског, изведена из енглеске речи ТЕЛЕПОРТАТИОН! Заправо на тај начин намерно су замењене живе руске речи мртворођеним изведеницама страних речи, које су већ саме по себи створене мртве.

Али није само то што је још увек сакривено у овом одломку Приче. Испоставило се, перо Јасног Сокола припада младом момку, сину древног волха, који је дао то перо Љубомиру Ведаславичу! Дакле, Јасни Соко — то није нека птица која живи на далекој планети земљи из Чертога (сазвежђа) Финиста, већ ЧОВЕК! Али зашто се онда човек зове Јасни Соко, па чак му и испада веома реално перо? Наизглед, све је у „супротности“?! Али то је само на први поглед!

У та давна и чак не још сасвим тако давна времена ЈАСНИМ СОКОЛОМ СУ ЗВАЛИ… РАТНИКА-ПТИЦУ, ОЛИЧЕЊЕ БОГА РАТА — ВОЛХА, ЗАШТИТНИКА ЗЕМЉЕ РУСКЕ!

С обзиром на то, Прича добија потпуно ново значење! То није само Прича о Настенки и њеној потрази за својим суђеним, већ и о земљи руској, коју треба да заштити добар младић, који је могао да се назива СОКОЛОМ, што симболизује способност ратника-заштитника земље руске да се тренутно премешта на велике раздаљине!

 Али није само то сакривено у овом одломку Приче! Ова околност даје Причи о Јасном Соколу потпуно други смисао, потпуно другу боју!

«…Остао је отац Настенкин са пером у руци. Гледа он то перо, а оно сиво, једноставно. А да га нађе било где, није могао. Запамтио је отац све што му је стари волх рекао и помисли: «Очигледно, Настенки је мојој такву судбину Макош сплела, и иде јој – не знајући га, не видевши га, да се уда, а да не зна за кога». …»

Најдраже Настенкино перо испоставило се да је једноставно сиво перо обичне птице! То је веома изненадило оца, јер је он, очигледно, очекивао да види нешто невероватно, потпуно необично, уместо обичног, сивог, уобичајеног и за Мидгард-Земљу пера. Он је очекивао да види неко необично перо, перо птице, која живи у далеком звезданом систему — Чертогу Финиста. Поготово када се зна да купци-трговци нису имали код себе ово наизглед, једноставно сиво перо, иако су и слушали о њему. Коначно, са драгоценим пером, и узбуђен речима волха, Љубомир Ведаславич се вратио у свој дом:

«…Стигао је отац кући, у скуф шумски, дао је поклоне старијим кћерима, а најмлађој Настенки кутију је дао са пером сивим. Подсмевале су се старије сестре најмлађој. — А ти, Настенка, затакни своје перо у косу, да те краси пред огледалом.

Настенка је ћутала, а када је ноћ пала и дошло време да сви легну да спавају, она је положила пред себе једноставно сиво перо Јасног Сокола из чертога Финиста и почела да га гледа дивећи му се. Потом је Настенка узела перо у своју руку, приближила себи, помиловала га и перо случајно паде на под.

Тог часа је неко залупао на прозор. Отвори се прозор и улете у собу Јасни Соко. На под слете и преобрази се у прекрасног младића. Затворила је Настенка прозор и поче са младићем срдачан разговор водити. А ујутру је, Настенка, отворила прозор, поклонила се младићу до пода и у тај час младић се преобрази у Јасног Сокола а Сокол стави на себе једноставно, сиво перо и у небеса се вину. Три вечери је поздрављала Настенка Сокола. Дању он је летео под небеса, над пољима, над морима, изнад планина а увече је долетао Настенки и постајао добри младић. …»

Занимљиво је, како су старије сестре Настјине реаговале на то, што је она добила од оца толико дуго очекивани поклон. Чак и добивши своје поклоне, старије сестре нису пропустиле тренутак да се наругају својој млађој сестри,  која им ништа лоше никада није урадила и попреко их никада није погледала. Али Настју није било брига шта мисле о њеном поклону старије сестре, за њу је то био управо онај поклон који јој је био драг. Поред тога, она је неочекивано открила да се долетевши Јасни Соко, пером које јој је случајно испало, претворио у прелепог момка! И три ноћи заредом она је са њим водила искрене разговоре. Добар момак је био син древног волха, који је тражио своју суђену и коју је нашао у лику Настје:

«…Четврто вече, старије сестре су чуле тихи разговор Настенке, чуле су оне и чудан глас доброг младића, знате већ, љубомора, удаће се пре њих сестра млађа…. договоре се и  кад је дошло време за вечеру, Настенкине сестре извадиле су ножеве из резнице а ножеве заглавиле у рам прозора и у њега, а поред ножева, ставиле су и пуно оштрих игала и стрела тврдих. Настенка је у то време шталу чистила и ништа није видела..…»

(У свему томе није било ничега осим црне завист и себичности, која је на крају довела до злобе и издаје. И опет, у Причи се показује значајна разлика између мушког и женског васпитања и до каквих последица доводи васпитање на основу слепе мајчинске љубави. )

 «…И тако, како је пао мрак, долетео је Јасни Соко Настенкином прозору, ударио се на оштре ножеве,  игле, стреле, борио се и борио док све груди није израњавио,.. а Настенка је од дневних радова мало задремала, чекајући свог Јасног Сокола и није чула, Тада Јасни Соко рече громко: — Збогом, моја прелепа девојко! Ако ти будем требао, ти ћеш ме наћи, чак и ако врло далеко ја будем ! А пре тога, идући мени за „тридевять“ земљи, у „Тринадесятый“ чертог, ти ћеш седам гвоздених пари чизама износити, седам гвоздених хлебова појести. И чула је Настенка кроз сан речи Јасног Сокола а да устане, да се пробуди, није могла. А ујутру се пробудила она, туговало је њено срце. Погледала је кроз прозор а у прозору крв Јасног Сокола на сунцу се суши. Заплакала онда Настенка. Отвори она прозор и прислони своје лице на место где је била крв Јасног Сокола из Чертога Финиста. Сузе су опрале крв Сокола а сама Настенка када се умила крвљу суђеног постала је још лепша. …»

Јасни Соко је упао у смртоносну замку коју су му припремиле „брижне“ старије сестре Настјине.био је приморан да одлети и да никад више не види своју суђену, која је уснула од умора чекајући га. Али пре него што је одлетео, Јасни Соко рекао је гласно Настенки, где ће она моћи да га пронађе, ако она то заиста јако жели. И одмах је упозорио како ће то бити тешко. Он је рекао да ће она ће морати да иде ЗА ТРИДЕВЯТЬ ЗЕМЕЛЬ, у ТРИНАДЕСЯТЫЙ ЧЕРТОГ! Иза ТРИДЕВЯТЬ ЗЕМЕЛЬ…

Чак и у оригиналној варијанти правилно је да се пише „тридевять“ земаља, јер у то време земљама су се звале друге планете. Као што се, на пример, наша планета раније звала Мидгард-Земља или, на модеран начин, планета по имену Мидгард!

Свака планета-земља у Универзуму је имала своје име. Троара-земља, Рутта-земља, Деја-земља — то је само неколико имена различитих планета-земљи наше Галаксије, па чак и других Галаксија које су поменуте у Славјано-Аријевским Ведама.

Ове планете-земље уништене су од стране чужеземаца (ванземаљаца). На те земље Кошчеји, Владари Сивих, бацили су Фаш-разрушитељ, како су наши преци звали нуклеарне и термонуклеарне бомбе, које су спалиле све на тим планетама-земљама, претварајући их у мртву беживотну пустињу. Деја-земља — то је бивша пета планета система Јарила-сунца, тј. нашег сунчевог система. На Деји, Тамне Силе су уништиле све живо током једног од звезданих ратова између Сила Светла и Таме пре 153 352 година. А онда већ пустињу, знатно касније уништила је снагом своје гравитације тзв планета-X! Та планета-X или Немезида или планета Смрти или Нибиру, заправо представља неутронску звезду — угарак звезде-сателита нашег сунца-Јарила!  То је звезда-пратилац нашег сунца, која је постала супернова звезда пре око шест милијарди година из материја од које је настао наш планетарни систем.

Тако су у давна времена наши преци звали земљама друге планете, које се окрећу око других звезди-сунца а не суседне државе!

И фраза «за тридевять земель» означава не тридевятьу (три пута девет = 27) планету од наше Мидгард-Земље, већ је само маштовит израз веома велике удаљености. Настја није посетила ДВАДЕСЕТ СЕДАМ ПЛАНЕТА-ЗЕМЉИ, ТРАЖЕЋИ ЈАСНОГ СОКОЛА, ВЕЋ САМО ШЕСТ!!

У шта ће ускоро бити могуће да се уверите. Двадесет седам насељених планета-земљи је укључено у савез цивилизација Светлих Сила.

 И Настјенка је морала да посети ШЕСТ ПЛАНЕТА-ЗЕМЉИ ОД ОВИХ ДВАДЕСЕТ И СЕДАМ ПЛАНЕТА-ЗЕМЉИ!

Тако да је израз «за тридевять земель» — само слика, коју су примењивали приповедачи, да створе код својих слушалаца идеју о нечему веома удаљеном.

У Причи се наводе невероватно тачни подаци о растојањима од једне планете-земље до следеће, што ће постати јасно у даљој анализи текста.

 

Јасни Соко саопштава Настенки, да она може да га пронађе за тридевять земљи, када износи СЕДАМ ПАРОВА ЖЕЛЕЗНИХ ЧИЗМИ и ИЗГЛОЂЕ СЕДАМ ГВОЗДЕНИХ ХЛЕБОВА!! Сваки слушалац, чувши ово, није могао да себи представи како је могуће износити ЧАК и један пар железних чизми и изглодати ЧАК и један гвоздени хлеб!

Јасни Соко саопоштава Настенки, где тачно може да га нађе! Он јој говори да ће она бити у стању да га пронађе, ако издржи тежак пут, у ТРИНАДЕСЯТОМ ЧЛЕРТОГУ! И као што је већ горе речено, наши преци разбијали су звездано небо — Сварожји Круг — на ШЕСНАЕСТ ЧЕРТОГА-САЗВЕЖЂА, а тринадесятый Чертог Сварожјег Круга није ништа друго већ тринаести Чертог — ЧЕРТОГ ФИНИСТА! А на крају крајева, из тог Чертога Финиста је и тражио Љубомир Ведаславич драгоцено перо за своју најмлађу ћерку!

Испоставило се да се круг затворио! Јасни Соко је долетао Настенки управо из тог Чертога-сазвежђа, управо одатле је био и древни волх, који је дао оцу Настјином једноставно перо Јасног Сокола, свог сопственог сина, који је тражио суђену! Тако да је слика доброг младића, који је могао да се претвори у сокола — САМО СЛИКА, којом је приповедач могао да пренесе слушаоцима појам телепортације човека са једне планете-земље на другу у физичком телу, без употребе Међузвезданих Капија! А то већ говори о веома високом нивоу развоја и самог Јасног Сокола и његовог оца — древног волха! Чим се дубље улази у смисао, унет у ову Причу, то се више слојева информација отвара за разумевање. И испоставило се да је чак у једну Причу заложено схватање света наших далеких предака. И то схватање света отвара се буквално са сваким пасусом:

«…Пошла је Настенка оцу и рекла му: — Не брани мени, оче, отпусти ме на пут далеки, ЗА ТРИДЕВЯТЬ ДАЛЕКИХ ДАЉИНА. Даждбог дао, да жива будем – да се поново видимо, а ако умрем – на роду, знај, мени је то било записано. Жао било оцу да пусти у непознато своју најмлађу кћер. А невољно, да даље у скуфу шумском она живи, не може, неће Сварог дозволити. Знао је отац: заљубљено срце девојке, силније је од моћи оца и мајке, оно подлеже само Лади и Макоши. Опрости се он са најдражом кћерком својом, благослов јој даде за пут далеки и пусти под заштитом светлих богова. …»

Настја се спремала да пође да тражи Јасног Сокола и саопштава то свом оцу. Она тражи од оца да је пусти на пут-далеки, ЗА ТРИДЕВЯТЬ ДАЛЕКИХ ДАЉИНА! А на крају крајева, Јасни Соко јој је говорио, да ће бити у стању да га пронађе ЗА ТРИДЕВЯТЬ ЗЕМЉИ! У чему је онда ствар? Или је Настенка кроз сан погрешно схватила шта јој је рекао пре него што је отишао рањени Јасни Соко? Као што је већ поменуто, израз Јасног Сокола «ЗА ТРИДЕВЯТЬ ЗЕМЉИ» носи у себи слику свемирских дубина, а не број планета-земља, кроз које Настенка мора да прође пре него што ће бити у стању да пронађе свог суђеног. Па зашто Настенка говори о томе, да она иде ЗА ТРИДЕВЯТЬ ДАЛЕКИХ ДАЉИНА? О каквим то ДАЛЕКИМ ДАЉИНАМА говори она?

У савременом језику се користе све до сада речи: ДАЉина, уДАЉини, ДАЛеко, ДАЉе, уДАЉени, ДАЛековид, итд.. У свим тим речима је присутан корен «ДАЛ», који је и до сада повезан са удаљеношћу, растојањем, али мало ко себи представља, каква је то удаљеност! Узгред, реч “ РА стојање“ је настала од спајања неколико речи, које су при повезивању у једну постављене у речи по одређеним правилима језика, не онима, која су наметнута русима данас. „Стајати од РА» — означава степен удаљености од РА- Сунца! Чак се та реч у савременом језику не користи по својој предвиђеној намени.

Та реч одређује положај планете-земље у односу на сунце-Ра! Свака планета-земља сунчевог система СТОЈИ у простору од РА- сунца! Тако да на било којој планети-земљи, укључујући и Мидгард, једноставно НЕ МОЖЕ БИТИ ТАКВИХ ДИСТАНЦИ, сразмерних удаљености од Сунца!

А ми ћемо користимо речи, чак и без размишљања о њиховом правом значењу. Мидгард-земља СТОЈИ ОД РА-СУНЦА НА 149 500 000 КМ! Мидгард-земља је удаљена од РА-СУНЦА СТО ЧЕТРДЕСЕТ И ДЕВЕТ МИЛИОНА ПЕТ СТОТИНА ХИЉАДА КИЛОМЕТАРА! Наравно, Меркур (Земља Хорса), Венера (Земља Мерцани) СТОЈИ ОД РА не тако далеко као Мидгард-земља, али све остале планете сунчевог система СТОЈЕ ОД РА још даље!

Сада за одређивање удаљености једног објекта до другог користимо јединицу дужине „метар“ и његов дериват — километар; ту је и „астрономска јединица“ (а.е.) и „светлосна година„, ако говоримо о значајним удаљеностима.

А наши преци за ову сврху су користили своје јединице за мерење великих растојања — ДАЉ и ДАЛЕКА ДАЉИНА! Тако да „далека даљина“, о којој говори Настја, није само слика, већ слика конкретна! И слика ЗА ТРИДЕВЯТЬ ЗЕМАЉА и ЗА ТРИДЕВЯТЬ ДАЛЕКИХ ДАЉИНА — заиста је слика велике удаљености!. И ова невероватна удаљеност у Причи наглашава се другим живим сликама — неопходност да се износи СЕДАМ ПАРОВА ЖЕЛЕЗНИХ ЧИЗМИ и изглође СЕДАМ ГВОЗДЕНИХ ХЛЕБОВА! И ако неком од слушалаца недостаје сопствене маште да би разумео шта је то «ЗА ТРИДЕВЯТЬ ЗЕМАЉА» или «ЗА ТРИДЕВЯТЬ ДАЛЕКИХ ДАЉИНА», онда слика седам пари железних чизми, које се морају износити, и седам гвоздених хлебова, који треба да се изглођу, омогућава свакоме слушаоцу, без обзира на његово образовање или искуство, да схвати шта на тај начин жели да им пренесе приповедач!

И још. Љубомир Ведаславич, иако није желео да пусти своју омиљену ћерку, није ишао против њене воље, како је и речено да се поступа по Заповести Бога Сварога, која садрже упутства за људе за сваки дан и за готово сваку ситуацију. Морални ослонац ових заповести је веома висок. Сваки Бог-Јерарх има своје заповести, али никада нису у супротности једне другима, већ се само допуњују. У овом случају, СВАРОГ није рекао да се може ограничавати слобода воље, ако та слобода воље не ограничава слободу воље других! Тако да је одлука Настјина за њеног оца једнака сопственој одлуци. Поштовање у породици је било обострано: као што деца поштују своје родитеље, тако и родитељи поштују своју децу. Све је било изграђено на УЗАЈАМНОМ ПОШТОВАЊУ!

Постоји још један аспект обрађен у овом пасусу Приче. Настјин отац је знао да заљубљено срце девојке не подлеже вољи оца или мајке, и подлеже само Лади и Макоши. Богиња Макош плете судбину човека, и то је било јасно већ раније, али ево, ко је та Лада? Ако се окренемо ка славјано-аријевским Ведама, јасно је кога су наши преци називали Богиња Лада: