-Из књиге “Проискон Једнослова“-

 

Тијање праискони. Време прошло, будуће и садашње.

 Вечност се шћућурила у мрљу и повукла из видокруга.

 Она и Он леже на белим, везеним чаршавима, лаким

јастуцима, нежним душецима.

На зиду урамљена шарен – ћилимица,

првотканица, чуварица, сваке врачке одбијачица.

 

 

 

Он – радан, ум-оран, пос-пан, можда, чак, и заспан.

Иза његових широких плећа, пресијава се, свежином

мирише, дугачка ораница.

И у сну његова ралица, њиву плодницу, оресеца.

 Кукуруз, окруњен, чека јутро и сунце,

да га прими земља црница, када га у њу пободе

снажна, искона десница.

 

 

 

Она – росна, зрела, будна и титрајна, срцем заиграна.

На наћви два хлеба печена, два хлеба натрвена, на столу

карлица, млеком разливена, на прозору цветница.

На прозору цветница.

 

 

 

Ноћ тавна, сијају звездице.

Зрикавци и попићи, уклопили

оркестре, разнолике, а лаки поветарац повија иве

и шушка гране окречених стабала шљиве.

У цвету се назире мирис тијањице, душе, срца и тела –

 лечилице, снагодајнице.

Понеки свитац прелети источни и западни хоризонт,

 споро крешући кресиво кресносјајно.

 И мали цуко, испршен и јак на прагу, лаје упремасе, према

небу и светлуцавцима – брани огњиште свога господара.

 

 

 

У њеној глави – брзилици шутње се претачу у речи, у речи, а

 речи у шутње, у шутње, шутње праисконке:

Мушкарац треба да иде смело, да вуче напред, да отклања

 препреке, да жени даје сигурност.

Мушкарац треба и да диже у с т а н а к, као Ђорђе или као

 Милош, ако тако треба, и ако је време за устанак.

 

А за устанак, свако време, нарочито ноћно, пролећно,

распевано, вруће, право је време!

 

Т р о ј а с т в о

У Тијању
сваки човек у очима има извор.
И свака зверчица и свака птичица.

У Тијању сваки извор има свога човека,
и своју зверчицу,
и своју птичицу.

А ја, трооки јасновидац,
имам т р и извора,
т р и зверчице,
и т р и птичице.