Пријатељу мој, писаћу ти  данас, о једном од најбољих људи, које сам у животу срела. Упознала сам га пре пар година, стицајем неких околности. Диван младић, од својих двадесет и нешто година, Сретах га повремено  и бејах срећна да упознадох једно мило, драго, добро створење..

Он је из  неког сеоцета према југу Србије, сећам се да је тако причао. Завршио је електронику, запослио се, радио,  волеле га колеге и његово омање друштво.  У ствари, дало се приметити да га нису у својој близини могли само они, за које бисмо сада рекли, да су тамних или најмање, затамњених душа.

А његова душа је од оних  којима не треба ништа да уче – сушта је доброта, веруј- не, не могу ти просто описати какво је то биће. Упознала сам му и родитеље. Наравно, брижни као и сви родитељи. Мајка је радила физички шта треба али се уочавало да је мало више била везана за своје женско дете. Чинило ми се, да дечко то све види али…не замера, не љути се ..он је њу на неки дубок начин разумео. Овиме се многи од нас не би могли похвалити, када би завирили у своја истинска осећања.  А отац  – отац је био нешто другачији и можда, не бих могла да кажем наклоњенији сину али мислим, да су се њих двојица једноставно више духовно разумели.

А дечко  – он је имао  нешто, што му оба родитеља немају- анђеоску милост  на лицу- и осмех му је стално био спреман –   мио осмех- једноставно. родио се са анђеоским цртама душе човек, пријатељу мој драги!

 

Но, већ после неколико месеци, рекоше ми, да се разболео, да се његово тело бори са најтежим карциномима на више места, да су га лекари отписали, како из овог тако и из главног града.

Почесмо да се боримо сви. Налазисмо познанике, пријатеље, сестре.. доселише се његови! У кућу почеше да  стижу свете водице из далеких манастира, теглице меда са лековитим травама….Моменти су то, када живот споља стане, када се одвија само између људи који се болесником баве –   када од њега изађеш –а у посету си му отишао – несвесно очи подигнеш горе, негде високо, да Свестворитеља угледаш, да му кажеш  да га молиш, да ово младо дивно биће треба да живи …и  тражиш по небу трагове божанске!

А он – пријатељу мој и када су му лекари отворено говорили да га отписују, он се није љутио на њих, него је устајао, да им покаже да може – али није то чинио  из ината никаквог него благошћу невином, само да им каже, да су можда погрешили, …да он може.

 

Онда су се путеви наши раздвојили. Просто се осетило да његови родитељи нису могли више у близини икога да буду до сина свога.  И дуго нисам знала шта се догодило са њим. Знадох да је био жив али у каквом то животу, не.

Данас, враћала се с посла, ја, кад чујем да ме неко зове.  ОН! Жив – здрав – опорављен – драг, са истим детињим осмехом – анђео!

О Господе, колико радости си ми данас поклонио! Колика је милост твоја јер опоравак је само од тебе могао стићи! Срце и цела душа ми је заиграла – осећала сам као да сам ко зна какав поклон добила! Каква срећа за њега, за род наш, да овакво биће има прилику да живи и додирује својом благословеном душом све које током живота ма и у пролазу сретне!