Све је једног дана,

Кренуло да се руши,

Мали бродић на мору,

Нестао у олуји.

 

Тако недавно,

Плима га избаци,

Био је грешан,

Јер је волео да плови.

Сада део лађе,

Крије се у мору,

Уплашен од људи,

Јер му је природа у души.

 

Настао у фабрици,

Нестао у олуји,

Сада мали бродић,

Тугује у души.

Никад више неће,

Изаћи пред људе,

Некад лепо дрво,

Сада даска што труне.