Још увек

у звезданим дубинама срца

и на лучезарним струнама

моје вилењачке душе

одзвањују речи које изрекох Њој,

када имадох двадесет и пет лета,

у прамалеће једно давно,

кад широким пољима банатским

цветаше багрем румен и бео,

да ћу је пратити до смрти,

а, можда, и после смрти…

Те речи што изрекох тада,

у песничком заносу и магновењу,

а загледан некамо

пут плаветног горја

у даљини вечерњег сутона,

данас, гле!

у овоме тренутку свих тренутака,

осећам и видим

 оваплоћене у плаве крилате звезде

што ме,

вечним и бескрајним пространствима

мојега унутарњег неба,

воде до Извора

Вечне Љубави.