Пусти сузу нека кане, пусти их више, нека лију,

нека бол однесу, нека Душа опллаче. Душу за којом

уздахе издише, за којом глас нем испушта, кроз

јецај, док погнуту главу бол грли и савија земљи

ближе, да је исцели ватра, проникла из ње …..

 

 

Суза сузу прати, а, са њима бол одлази  …..

Очи мутне слике мотре, нејасне, а, опет, лепе,

шарене, насликане кристалним бојама, у трену

том, док бол нас напушта и одлази.

 

 

У полетку, беше тмина …..

Исплачи се, сузом спери тмину, спери гадост што

ти дође однекуд на стрели отровној, и сасечи бол,

мачем који у десној руци негда подиза, као

победник, витез, ратник, Бог!

 

 

У Души носиш Праискону лепоту, саткану од

кристала, Светла, Ватре Неугаслог Плама, саткану

од истине, љубави и победе, и док је носиш, док,

Великана Божанског Кода из света у свет носиш у

себи, знај, да, једино сузи поклекни.

 

 

Исплачи се, Душу испери, опери мрље од

безбожних руку на себи, од речи неразумних од

људи са празним телом, од прашине недођије кроз

коју прођосмо …..

 

 

Сада на плочнику победника, стојиш, раме уз

раме са Боговима, и жеље своје сипаш  им на

дланове, а, они их купе, јер, Божанском  Бићу жеље

да испуне, желе сви Богови!

 

 

Обриши мач и одложи, скини одре и капуте, и

погледај место где сузе искапа, где бол исплака,

где, Земљи, главу сагиња …..

Нема више бола.