Ништа нам не значе ни највиша знања, ако не умемо да их примењујемо у свагдањем животу.

Није довољно само знање о Вишњим световима, о Творцу, Васељени и Извору Живота, већ то знање мора  бити и примењиво, мора бити делотворно, мора се из дана у дан, из час у час живети, свесно и са смислом.

Живети, значи: дисати, удисати и издисати!

Златно доба Сварога то захтева од нас.

Минулих столећа и тисућлећа, многи људи биваху пуни разноразног књишког, теоретског, философског, научног, академског и апстарктног знања, али, од тога, ни они ни њихови ближњи не имађаху никакве вајде.

Сва та знања у Ноћи Сварога бејаху мртва, неупотребљива, непримењива, неделотворна.

Вековима су људи стицали знања зарад самих знања, зарад таштине и сујете.

Знања се морају живети, као што се и поезија, те и свеколика уметност, мора живети.

Ако се не живи, онда је то дим и опсена, магла и омаја!

Не сме више ништа нити да се учи нити да се чини по староме.

Све мора бити посве ново.

Све древно, све старо и оно најстарије мора бити сасма ново, мора бити из садање будућности.

Постоји прошла садашњост и постоји будућа садашњост.

Знање мора бити делање и живљење!