Само детиње весео и разигран дух може да отвара старе свеске, књиге објављене, необјављене, књиге замишљене, упланиране,  у време овако дуге, снежне, ветром са севера донешене зиме. Само весело дете,  у живота ..баш,, зрелим годинама,  може да испуни своје време, трагањем за некада написаним и сада опет оживљеним лирским записима, који се свакодневно буде на страницама друштвених мрежа, као весело мудри дарови  читаоцима.   

Плешу слике родног краја, живе планине, реке, језера, живе Виле и Вилењаци, причају о својим свакодневним догађањима, о својим сновима, чежњама, жељама испуњеним и неиспуњеним, певају птичице риме ,,значајнице,,, свраћају у пролазу на раговор зечеви,  веверице а све надгледају моћни орлови небом а вукови земљом.

Речник овога човека у души, срцу и у свим овостраним и оностраним сећањима, не садржи речи које могу икога и ишта на овоме свету (а и на свим иним световима) повредити или увредити. Овај речник не садржи  никакве  грозоморне, страшне речи.  Заборавио их је, у ствари избрисао их је, још у прадавним временима, када се језик у наших народа почео ружним речима и кварити. Само понекад, може оштрина, опет благо исказана, да се завијори у текстовима, у којима се говори о политичарима и њиховим не/делима!

Загледан у Вечност, у Небо, у Земљу, у Прелепи Истер као и у најмилију Тијану,  када се не може ходати стално и лако по снегу и леду, што нас све мучи ове зиме дуго, он полети, да обиђе духом и срцем, све своје пријатеље, другаре, рођаке што нису близу и све своје љубави из првих дана заљубљивања до ето и ових из ,,баш,, зреле младости.

Поред њега, у његовим песмама, марширају његови дедови, прадедови, прабаке и баке па и они знатно старији. За све њих има места у свим оним објављеним, необјављеним, замишљеним, упланираним књигама, у књигама које ће се тек писати, које ће се тек штампати и из којих ће гомиле људи тек сазнавати истине о човечанству уопште, о Мајанском народу, руском народу, о нашем народу, о нама самима, о нашој души, о нашем срцу…

То је Владан Пантелић!