Беше давно један народ,

Беше слава која га краси,

Сада, па шта има?

Сада нема ни трунку части.

 

Беше давно то време,

Када земља знаде за славу,

Такође за похлепу и неправду,

Такође за немир и отимачину.

 

Тамо негде преко мора,

Што је мени тако страно,

Тамо велика се војска искрцала,

И уништила велики народ.

 

Сада потомци тих јунака,

Што настави живот свој,

Не знају шта се дешава,

Уче о једниству мрачном,

 

Као они, ми данас,

Још увек нас једва има,

Они пушком ми знањем,

И опет смо претња свима.

 

Сад, кад се напад чека,

И када срце стане,

Када се у борбу креће, 

Ту живот престаје.

 

Сада када нестанак наш,

За гушу нас стеже,

Ми смо као зомбији, 

Везани за мобителе.

 

И опет вам није јасно!

И опет не разумете! 

Смањите друштвене активности,

И у природу бежите!