О, Сунашце, колико те нема дуго!

Ко сакрио те, облаци или дуга?

Ужелело се срце зрака радости

Топлине и златног светла твога

 

 

О, колико те нема дуго!

Колико те нема у очима да засјаш,

Косу расплетену да обасјаш,

Душу у загрљај да узмеш,

Срце да истопиш и –  росу начиниш!

 

 

О, колико те нема дуго!

А ево, пружене су руке у сусрет ти!

И све је спремно – да се полети!

Гледам, тамо, … изнад кровова црвених,

Румени се небо! То будиш се ти полако!

 

 

И ево, засмејали се потоци и

Земљу почиње да краси трава!

Птице миле, певајте му,  јаче,

Да разбуди се и насмеје та

Сунчана глава!